Glumac Zlatan Vidović: „ Borba sa samim sobom je uvek najteža“

Prethodnu godinu obeleži si svojim raskošnim talentom i ulogama kojima si ostavio snažan utisak na gledaoce, smatraš li da je film „Dara iz Jasenovca“ bio kruna tvoga rada?

-Pre svega sam osećao veliku obavezu i čast što sam uopšte bio u jednom takvom projektu jer su iz mojih krajeva mnogi ljudi nastradali u Jasenovcu, njihovi preci, roditelji… Dolazim iz Gradiške, tu su bili logori Stara Gradiška i Donja Gradina. Kada sam dobio ulogu, zaista mi je bila I obaveza I ast u isto vreme I da opravdam I da pokažem da sam I ja bio učesnik bar u misaonom ili emotivnom sklopu tih priča. Druga planina koju je trebalo preći je napraviti lik Mileta Ilića koji je čovek koji se nalazio u monstruoznim okolnostima. Pitao sam se kako odigrati, a da ne bude patetično, da bude iskreno, da bude pokriveno glumačkom radnjom I tačnom glumačkom emocijom. Mnogo sam se dogovorao sa autorima I rediteljem jer je mom liku bilo najteže – on je bio sam. Svi drugi su imali nekoga pored sebe, a on je bio sam u toj zebnji da ne nađe svoje najbliže. Borba sa samim sobom je uvek najteža.

Ovaj film je naišao na brojne kritike iako je antiratni film, da li si to i očekivao?

-Očekivao sam raznorazne reakcije, čim se taj film počeo snimati. Mi ovde nekako nismo spremni uvek da pogledamo istini u oči, ali moramo da pričamo o stvarima koje nas bole, inače nećemo uspeti da ih prebolimo. Dok god potiskujemo i guramo pod tepih, ta rana postaje sve veća i bolnija. Očekivao sam, ali me to negdje i boli. Voleo bih da svi pričamo o ranama koje nas bole. Svačija rana jednako boli. Svaka majka svog sina najviše voli. Mislim da sa ovakvim filmovima možemo samo krenuti napred.

Šta ti je bilo najizazovnije i da li si pomislio da neku scenu ipak ne možeš da odigraš?

-Bilo mi je najteže kada sam na gomili pronalazio leševe svoje supruge i deteta. Morao sam negde lično da to kroz sebe procesuiram, šta bih ja kao Zlatan i kako bih reagovao da nađem svoju suprugu i dete na gomili leševa. I evo, dok sad to govorim , nije mi lako. U tim trenucima čovek izađe iz svog tela, to su nekakva vantelesna i vanorganska iskustva. Ja sam kao glumac privilegovan što sam imao priliku da igram tako nešto, a opet, sve to je velika trauma.Nikada se ne prihvatam posla, ako mislim da na mogu da iznesm poverenu ulogu. Uvek sam siguran u sebe kada prihvatim ulogu I dajem se 100 posto, bez obzira na težinu I slojevitost uloge”.

U brojnim ostvarenjima, oprobao si se u raznim žanrovima, na kom glumačkom terenu se osećaš najprijatnije?

-Svaki glumac treba da se oseća dobro na svakom trenu, bez obzira na žanr. Do sada sam uglavnom igrao u socijalnim, emotivnim i jako zahtevnim ulogama, teške sudbine sam predstavio u protekle tri, četiri godine.Smatram da pravi glumac mora da pliva u svakom žanru. Ono što izuzetno volim,a najmanje sam radio su komedije u pozorištu, pa očekujem da ću u narednom periodu dobiti dobru komediografsku ulogu u svom Narodnom pozorištu iz Banja Luke.

U detinjstvu si bio vrlo uspešan fudbaler, kada si kopačke zamenio daskama koje život znače?

-U pravu si, igro sam aktivno više od dset godina u FK „ Kozara “ u svojoj rodnoj Gradiški. I danas rekereativno, u balonui ili na malom stadionu, odigram rekerativno utakmicu. Pamtim druženje, zajednilčke odlaske na treninge, miris sveže pokošene trave. Pred kraj puberteta, upozno sam svet umenosti u koji sam uplovio.Ono što je najbitnije, I za fudbla i glumu, jeste timski rad, jer čovek ne može da postigne značajnijii uspeh, ako ne stoji uz njega tim, to je ono šo povezuje fudbal i glumu.

Sećaš li se prve uloge i jesi li imao tremu?

-To je bilo tokom druge godine studija, u ptanju je scena iz predtave Madam Sen-Žen, u režiji Milice Kralj. Još uvek čuvam fotogragfiju te scene u domu roditelja u Gradiški, ta minijatura je, na neki način označila moj pozorišni put, kao što je uloga u filmu „ Dara iz Jasnovca“ bila prekretnica u mojoj filmskoj biografiji.

Iz svoje zone komfora, Banja Luke, došao si u Beograd i ubrzo si u medijima označen kao najbolji glumac regiona, koliko ti je to značilo za samopouzdanje?

-Još uvek se nisam preselio skroz u Beograd, ali sve više vremena provodim u njemu. Samopouzdanje je bitno, ali ne ne treba se poniziti, niti uholiti. Smatram da uvek krećem od nule, kao što auto kreće iz prve brzine, tako ja pristupam svakoj ulozi. Samopouzdanje je bitno, daje vetar u leđa,ali ne treba se uljuškati, već još jače, bolje I svestranij pristupati novim izazovima

Za tebe ističu da si veoma neposredan, srdačan I spontan, da li te je to nekda koštalo?

-Smatram da je detinjstvo osnova svoga.Odrasatao sam  u zdravoj porodici, pitomoj sredini i smatram da nije izašlo iz mode, iako je vreme sumorno, reći dobar dan , izini, hvala. To su posulati koje sam poneo iz svoga doma naučen da je čovek svako ko je dobronameran,požrtovan, spreman na pomoć drugome bez koristi. Vreme je surovo, empatija se izgubila, zaoukipraju nas vesti iz crne hronike, a misiim da  nedostaje ono što je svima potrebno, iskren razgovor oči u oči.

U seriji „ Pevačica “ igrao si uz folk pevačicu Milicu Pavlović, kako se, po tvom mišljenju, snašla kao glumica?

-Nisam imao direktne scene,ali smo se družili van seta. Mislim da je reč o borcu, kao što smo i  i mi glumci. Neposredna, lepo vaspitana devojka svesna da je tu gde jeste velikim odricanjem i napornim radom. Svi vide sjaj posla, ali malo njih zna šta se krije iza te blještavosti. Spremna da uči, upija savete, ponovi greške. Ostalo  mi je u lepom sećanju druženjenje sa njom

Očekuje li se druga sezona serije?

-Početkom jula kreće snimanje, jedva čekam, unapred se radujem.To j jedna divna,priča, dobrog scenarija, tako da očekujem još više zapleta i dramatičnosti u drugoj sezoni.

Trenutno završavaš film i seriju „Oluja“ koja se bavi golgotom Srba koji su 1995, iz Krajine, u kolonama dolazili u Srbiju? Smatraš li da istina o prošlosti treba do kraja da bude otkrivna da bi se gradila bolja budućnost?

-Film je priča o malom čovjeku sa margine, o ljudima koji su se našli u vihoru rata ničim izazvani i film nema nikakvu nacionalističku tendenciju ili bilo kakvu već jednostavno govori kako su se ljudi snašli u tom nevremenu i tim ružnim okolnostima. Svako je imao svoju patnju i svoj bol i pokušavao da iz toga izađe što jači i što bolji i da spasi ono što se spasiti može. Što se tiče moje uloge, ja tumačim braću blizance Bojana i Baneta. Igram dva lika, braću blizance, jedan je sveštenik a drugi je čovjek koji je bio u Legiji stranaca i vraća se u taj vihor rata iz Legije stranaca da traži svog nestalog brata blizanca. U pitanju je zahtjevna uloga, ali i najteža što sam ja do sada imao prilike da tumačim na filmu.

Ovo je prvi put da srpska kinematogradija pokriva temu „Oluje“. Koliko je po tebi značajno snimanje ovog filma sa istorijskog stanovišta?

-Jako je značajno. Meni je neverovatna stvar da sam ja kao glumac imao tu sreću i privilegiju da učestvujem u dva filma o veoma teškim ranama za naš narod i za sve narode sa ovih podnevlja. Konkretno „Dara iz Jasenovca“ i „Oluja“. Veoma sam zahvalan što sam bio deo tih projekata, i mislim da će „Oluja“ biti jedan od značajnijih projekata u proteklih nekoliko decenija u našoj kinematografiji.

U filmu “Lihvar” tumačiš lika koji je spreman na sve. Šta čoveka može da natera da počini najstrašnije zločine?

-Kada radim na ovakvim likovima , uvek se vodim onim Frojdovskim da sve potiče iz detinjstva, svi koreni problema vuku se odmalena – da li je to loš socijalni status, da li je postojalo nasilje u porodici, možda verski problemi, izbeglištvo… Mislim da sve to formira čoveka i tera ga da se ponaša po nekim svojim primarnim instinktima – da grabi, da postane grabljivac da ne bi bio ulov, žrtva. Ljudi često imaju ta dva pola u sebi – žrtve ili grabljivci. Mislim da to nije ispravno razmišljanje, ali jednostavno, okolnosti u kojima mnogi ljudi na našim prostorima odrastaju teraju ih da budu što suroviji i što beskrupulozniji, kao što je i lik kojeg tumačim u filmu “Lihvar”.

Kako glumac izađe iz takve uloge?

-Teško, kao svaki čovek. Pogotovo neko ko se bavi umetnošću u ovim izazovnim vremenima, jako je teško opstati, baviti se poslom, a dobro zarađivati, a opet ne prodati neke svoje ideale zbog kojih si počeo da se baviš umetnošću. Umetnost je jedna nadasve plemenita disciplina i kako onda čovek u ovom postkapitalističkom vremenu da se snađe i da nekako radi ono što voli, a da ipak može da živi od toga. Teško je nositi se s tim da se ne prihvata sve što ti se nudi. Trudim se da radim samo dobre stvari i zasad mi to, na svu sreću, polazi za rukom.

Planiraš li selidbu za Beograd?

- Razmišljam. Teška je to odluka. U Banjaluci sam već deset godina član Narodnog pozorišta i tamo mi je ćerka. Porodica me veže za taj grad, ali posao me vezuje za Beograd. Neminovno je da me i to čeka u bliskoj budućnosti. Iduće godine radim tri serije. Nerealno je da živim u Banjaluci, a ne napušta mi se pozorište. U pozorištu sam sazreo kao gluma

Često glumiš zahtevne likove, sa kompleksnim karakteristikama i osobinama. Koliko ti je teško da se prilagodiš i uskočiš u takvog lika? Da li ti likovi ostavljaju uticaj i na Zlatana?

Mene u poslednje vreme zaista mnogo kače te teške uloge. Koliko god da su teške, one su izazovne. Za glumca su one negde veliki blagoslov, koliko i teret. Više su blagoslov. Ja se glumom bavim najviše zbog tog analitičkog pristupa radu, tog iskopavanja likova, tražeći njihove osobine i implementirajući ih u sebe. To je negdje najizazovnije za glumca, da iskoči iz svoje kože i pokuša da bude neko drugi, što verodostojnije. To je blagodet glume, da možeš da budeš nešto što nikada u suštini ne bi bio u svom privatnom životu. Svaki od tih likova ostavi po neki ožiljak na meni, po nešto novo. Ja sam zahvalan što sa bavim ovim poslom jer sam mnogo, mnogo naučio čitajući najveća dela dramske literature, radeći sa vrhunskim intelektualcima i kreativcima. Jako sam počastvovan i srećan zbog toga, smatram to kao jednu vrstu Božijeg blagoslova.

Pored filma i serije, glumiš i u pozorištu, gde sve možemo da te gledamo?

-Pored ove svoje filmske karijere, stalno sam zaposlen u Narodnom pozorištu Republike Srpske u Banja Luci, gdje igram zaista lepe uloge. Trenutno igram u predstavi Zločin i kazna, Derviš i smrt, gdje igram naslovnu ulogu derviša Ahmeda Nurudina, zatim u predstavi Gospoda Glembajevi i u još mnogo predstava. Igram i u Narodnom pozorištu i u pozorištu Jazavac u Banja Luci, tako da je pozorište nešto što je moja prva ljubav, što me održava u kondiciji i ne bih nikada mogao bez pozorišta. Pozorište je za glumca najveći izazov.

Možeš li da uporediš likove Ahmeda iz predstave "Derviš i smrt" i Raskoljnikova iz "Zločina i kazne" koje si tumačili? Da li oni imaju nešto zajedničko?

-Obojica su veliki mislioci i obojica imaju velike moralne dileme. Obojica su imali velika nervna rastrojstva da bi došli do neke katarze i uvek su u potrazi za nečim boljim, a u suštini, okolnosti koje formiraju te likove su sasvim drugačije. Raskoljnikov je to radio iz nekih ličnih pobuda, a Ahmed je sve činio da bi spasio brata.

Kada se umoriš od glume, gde pronalaziš svoju oazu mira, šta te ojača I čini snažnijim za nove poduhvate?

-To mi je jedan od izduvnih ventila od svih poslovnih zadataka koje imam. Moja ćerka Lenka i ja zajedno idemo da gledamo utakmice, ali i igramo tenis zajedno. Ona trenira taj sport već četiri, pet godina. Sportski je tip, pa se negde povezujemo i na tom nivou. Sada je u tom uzrastu kada je bliža pubertetu, pa se snalazim kako mogu i umem sa njenim prvim simpatijama. Volim u svom kraju da se organizujem sa društvom da igramo  fudbal, roštiljmo, vozimo bicikl, to je moja oaza:

Kakvi su ti planovi u budućnosti?

-Snimam odličnu seriju Liberta, divna serija, glavna uloga mi je poverena, od polovine jula počinje snimanje druge sezone serija Pevačica, obaveze u matičnom Narodnom pozorištu, samo zdravlja i mira,sreće svima vama”.

Autor: Mario Badjuk

Foto: Luka Šarac, privatna arhiva