Dok je bioskopski hit „Toma“ rušio rekorde gledanosti, razgovarali smo sa kostimografom Borisom Čakširanom o radu na ovom ambicioznom i zahtevnom projektu, oživljavanju epohe i izazovima izrade kostima za likove zansovane na stvarnim ljudima. Čakširan vredno stvara već duže od tri decenije, a svoj kostimografskim doprinos je dao filmovima „Tito i ja“, „Spasitelj“, „Ivkova slava“, „Dobra žena“, „Kralj Petar I“, „Ime naroda“… Čest je Bjelogrlićev saradnika, a na „Tomi“ je nastavio rad čak i nakon što je slomio nogu.” Deset dana pre snimanja polomio sam nogu, zatražio sam od produkcije da me zameni, ali oni to nisu hteli. Bilo mi je naporno, ali sam ostao do kraja u projektu, kaže napočetku razgoovra Boris Čakširan”
Jeste li od detinjstva znali da će izrada kostima biti Vaš životni poziv?
-O kostimu ništa nisam znao kao mali. Kao srednjoškolac u Školi za dizajn učio sam industrijski dizajn. U to vreme sam igrao folklor i mnogo putovao. Maštao sam da ću jednog dana postati deo baletskog ansambla Pozorišta na Terazijama. Nakon jedne povrede taj san je nestao. U to vreme učestvovao sam u modnim revijama, pa sam upisao modno odevanje na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Nakon studija sam dobijao uglavnom ponude za poslove na scenskom kostimu za film i televiziju, pa je to tako i danas...
Sećate li se svoje prve kreacije?
-Još uvek čuvam te skice negde u kući. U periodu srednje škole učestvovao sam na modnom takmičenju koji je organizovao časopis „Nada“. Bio sam veoma uzbuđen kada sam ugledao prvi put objavljene moje skice i to nikako ne mogu zaboraviti.
Kada je počela Vaša karijera jednog od najboljih kostimografa u Srbiji?
-Nakon više godina rada u ulozi asistenta i saradnika mnogih naših čuvenih kostimografa, sve se promenilo sa početkom samostalnog rada. Prvi takav rad je kostimografija za film „Tamna strana sunca“ iz 1988. godine u režiji Božidara Nikolića. Pored Breda Pita u glavnoj ulozi, tu su i divne uspomene na Milenu Dravić, kao i na Sonju Savić, Goricu Popović, Stoleta Aranđelovića... Imao sam i divnu saradnju sa američkim glumcima, između ostali sa Gaj Bojdom i Šerol Polak. Već naredne godine 1989. radio sam kostime za tv film „Gospođa ministarka“ u režiji Zdravka Šotre. Pored Milene Dravić u naslovnoj ulozi, upoznao sam i sarađivao sa tada našim najvećim glumcima.
Kako sagledavate okom stručnjaka javnu modnu scenu Srbije?
-Diplomirao sam savremeno odevanje na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Na samom početku karijere predavao sam estetiku odevanja u tada jedinom Udruženju manekena u Beogradu, a zatim sam nekoliko godina bio u žiriju na Sajmu mode. Uvek sam bio iskren u tome što radim, i zbog toga sam pretrpeo mnoge nepravde, jer sam govorio ono što drugi nisu hteli da kažu. Neki me zbog toga vole, a neki samo poštuju. Smatram da naša modna scena predstavlja svet u malom. Vrlo pratim šta se dogadja, koliko u svetu tako i kod nas. Često sam učesnik na grupnim revijama na Fashion Weeku, kao što je bila ona posvećena Mileni Dravić.
Uspehe ste postizali širom sveta, izdvojite poseban za Vas?
-Možda bi nekome bilo čudno, ali nagrade mi nisu bile od velikog značaja. Stizale su kasno i sa osećajem da sam to odavno zaslužio. Moji uspesi su zapravo potpuno intimne priče koje je teško ovde ispričati. Ipak smatram da je jedan od najvećih uspeha upravo onaj konvencionalni, a to je nagrada „Kristalna prizma“ koju je dodeljivao AFUN – Akademija filmskih umetnosti i nauka, koja je u to vreme (1996. godine) još bila Jugoslovenska. Bilo je to priznanje za kostime u filmu „Ubistvo sa predumišljajem“ u režiji Gorčina Stojanovića. Tu kristalnu prizmu nikada nisam dobio, jer je na dodeli to bila samo jedna koju su svaki put ponovo iznosili za sve nagrađene. Nedavno sam naišao na divne kristalne prizme u jednoj prodavnici kućnih ukrasa, koju sam sam sebi poklonio.
Iza Vas je mnoštvo pozorišnih predstava, serija, filmova. Šta Vam je najteže palo u izradi kostima, koji produkt?
-Verujem da je izrada uniformi najteži deo u našem poslu. Nekako uvek radim projekte u kojima sam u poziciji da izrađujem iste. Svaki put iznova moram da se ozbiljno pripremam bilo da se radi o 18. - 19. veku ili velikim ratovima, pojedinim istorijskim ličnostima... To je za mene uvek bio ozbiljan izazov.
Kako je bilo raditi za najgledaniji srpski film “Toma”?
-Nismo radili sa namerama da to bude primarno. Iskreno smo pristupili jednoj ljudskoj priči pokušavajući da od nje napravimo i dobar film. Svi smo radili sa entuzijazmom koji nam je sam Toma ostavio. Te godine su mi se zbog Korone preklopila dva velika projekta. Pred samo snimanje sam polomio nogu, a dva moja najbliža saradnika zbog bolesti nisu bila tu. Bilo mi je veoma teško, i kada sam hteo da napustim projekat nisu mi to dozvolili. Svi smo bili iznenadjeni činjenicom da je film i pored Korone privukao toliku pažnju i posećenost u bioskopima. Divno je kada publika prepozna naše napore i osećanja, to je najveća nagrada.
Film „Toma“ obuhvata period od nekoliko decenija. Koliko je bilo komplikovano osmisliti kostime, učiniti ih distinktivnim i specifičnim? Koji izazov tokom rada je bio najveći?
-Najteže je bilo obući Tomu. Toliko je bilo promena da više nismo znali šta da mu obučemo u nekim scenama. Veliki je i vremenski period, pa je neke epohe trebalo izraditi kompletno, kao na primer 70-e godine. Period 50-ih i 60-ih godina, po mom mišljenju, predstavlja ozbiljnu epohu. To podrazumeva rekonstrukciju forme odeće, obuće i šešira, ali i detalja kao što su dugmad, nakit, tašne i drugi odevni elementi. To je dug i složen posao. Epohe sam pored formi definisao i specifičnim koloritima, koji prate dramaturgiju, zapravo Tomin životni put.
Za koga je bilo teže uraditi kostime, za Tomu ili Silvanu?
-Stava sam da su svi kostimi jednako važni. Nema težeg, ali sam svakako uživao u Silvaninim haljinama i specifičnom nakitu, kao i u kreiranju nenog životnog puta i uspona.
Koji su Vam planovi za 2022.godinu?
-I ove godine imam puno posla i nadam se da ću sve uskladiti. Pored nastavka „Koreni“ – „Vreme zla“, spremam i treći deo „Vreme smrti“, koji ćemo završiti u 2023. godini. Tokom prošle godine snimljen je prvi deo filma i serije „Heroji Halijarda“. Ove godine se snima i drugi deo ovog projekta. Tu su i projekti „700“ koji obeležava 700 godina Gračanice, kao i rekonstrukcija srednjevekovne odeće za Tvrdjavu Golubački grad.
Sa kojim rediteljem biste voleli da radite, a do sada niste imali prilike?
-Volim da radim sa mladim umetnicima. Kada sam video neke njihove radove, nisam se libio da ponudim svoju saradnju po bilo kojim uslovima. Neki mladi su imali hrabrosti da mi sami pridju i ponude svoje projekte. Nemam sada posebnih želja, ali se radujem saradnji sa Slobodanom Šijanom, već dugo radimo na projektu „Budi Bog sa nama“. On je vrlo intrigantan reditelj i veliki esteta. Nekada sam vrlo želeo da saradjujemo, ali eto to se tek sada dešava. Kao mladi umetnik veoma sam želeo da saradjujem sa Ingmarom Brgmanom. To se nije ostvarilo, ali se desio jedan čudan susret koji je zauvek stavio tačku na tu želju i preneo mi važnu lekciju.
Autor: Mario Badjuk
Foto: Privatna arhiva, Stefan Živković
Pratite nas na našemTELEGRAM kanalu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu
