Gordan Matić, direktor FCS: “ Kragujevac je moj grad ”

Rođeni ste u Kragujevcu, do koje godine ste živeli u rodnom gradu pre nego što ste se preselili u Beograd i po čemu pamtite Kragujevac iz svoje mladosti?

Kragujevac je moj grad. To uvek ističem i činio sam i dalje činim sve što mogu da pomognem ljudima u Kragujevcu. Za Beograd sam odlazio i vraćao se mnogo pre nego što sam konačno odneo i svoj kompijuter (što je simbolično značilo i duži odlazak) januara 2008. Kažem i pre toga sam često bio nedeljno po 3-4 dana u Beogradu, pa nazad i tako kao još par godina. Naravno, i pre toga,  fakultet koji sam upisao u Beogradu,  tražio je dosta vremena. Grad pamtim iz različitih faza. Naravno da mi je najdraži onaj do 17. septembra 1990. godina kada sam morao da odem u vojsku , nakon koje više ništa nije bilo isto. Krajem narednog leta, kada sam se vratio u Kragujevac ni svet, ni država, ni moj grad nisu bili isti. Jedino su ostali moji prijatelji, od kojih su neki odabrali da odu van na vreme. Iako sam još te 1991., možda mogao da odem van, odlučio sam da ostanem.

Kada i kako su se pojavila Vaša znatiželja i interesovanje za kinematografijom?

Ne znam tačno. Naklonost prema pripovedanju sigurno u srednjoj školi. Samo što to nisam umeo tada da prepoznam. Još od 5. razreda osnovne sa drugarima sam odgledao , mislim 90% filmova u Šumadiji i Pioniru. Sve te i loše i dobre filmske priče, doživljavao sam kao deo sebe. Tako sam ih osećao. Neke filmove, koji su se bekrajno reprizirali u ovim bioskopima, tokom godina pogledao sam više od 10 puta. Problem u Kragujevcu tada je bio - nedostatak dijaloga! Mi, iz moje generacije nismo imali mogućnost da razgovaramo sa nekim starijim o filmovima koje smo gledali. Nismo mogli da u gradskoj biblioteci pronađemo niti jednu knjigu o filmu. Nije bilo lako formulisati tu strast u sebi kada nemate nekog ‘mentora’. Mi smo se kasnije pronalazili, nakon ’91. u Kragujevcu (Đorđe Milosavljević, Dule Ivanović...) u Domu omladine - kod Slaje. Ali, to je bilo dosta kasnije. Da ne zaboravim posebnu poslasticu su nam početkom februara činili filmovi sa tzv ‘MiniFesta’. To je bilo 6-8 filmova koji su igrali naFESTu u Beogradu pa su dolazili na svega jedno prikazivanje u Kragujevac. Mnogi i divni filmovi su tada viđeni. Za mnoge je bilo jako teško doći do karte. O tome se pričalo znate na velikom odmoru, nakon časova. Kako je ko doživeo Vendersa, ili Džarmuša... i da znate u tim razgovorima su učestvovali svi đaci i oni bolji i oni srednji , ali i oni lošiji su imali dosta čvrste stavove o onome što su videli... tada je Televizija imala 2 kanala i svega 7-8 filmova nedeljno. I to je sve.

Kada je Vlada Republike Srbije formalno usvojila ostavku Bobana Jevtića i na mesto direktora Filmskog centra Srbije postavila Vas da li je to bilo nešto neočekivano i iznenadno ili ste vi već išli ka tome?

Kao i monge stvari u životu, i ovde se poklopilo dosta toga. Naime, par godina pre toga , kada sam završio postdiplomske studije i želeo da budem baš dirketor FCS , tada sam bio odbijen i postavljen je bio neko drugi, verovatno bolji kandidat. Ovoga puta sam prvobitno odbio da se kandidujem nakon ponude kolega, ali nakon više mesečnih razgovora , odlučio sam da je ipak potrebno nekada uzeti odgovornost - naročito ako imaš priliku. Ne samo da kritikuješ , a zatim da se kriješ. Odgovornost da unaprediš kulturnu politiku I kinematografiju u sredini kojoj pripadaš. Lako je kritikovati, treba promišljeno menjati na bolje. Tako da sam sebi stvorio legitimitet da ponovo kritikujem jednog dana ;)

Reditelj ste popularnog I hvaljenog dugometražnog dokumentarno-igranog filma Žućko – Priča o Radivoju Koraću, koliko Vam je uspeha doneo taj film?

-Ne znam čime bih to merio, ali svakako da sam nakon tog filma postao poznatiji stručnoj i opštoj javnosti kod nas, ali i van eks jugoslavije. Podsetiću da je film dobio 12 međunarodnih nagrada širom sveta. Ali, taj mali I iskreni film o velikom čoveku je ostao da živi neki svoj život tamo pre desetak godina.

Šta mislite, da li Vaš pomen I lik najbolje predstavljaju Vas ili su to ipak Vaša dela I stvaralavštvo?

-Mislim da je to teško odvojiti. A, još teže biti objektivan. Nije fraza kada se kaže da sam zaista u svako svoje delo (predstava, film, serija, pa i reklama) uneo nešto što - jesam. Ono što je važno, jeste svest da je moj lik prolazan , a da će dela koja činim svakako živeti duže i pamtiti se duže od mog lika. To je normalno.

 Poznato je da ste i ste član Izvršnog odbora za kulturu i medije FICTS u Milanu, pod pokroviteljevstvom MOK, te est EFFE, Evropske asocijacije filmskih festival , da li je drugačije okruženje van svoje zemlje?

Iskreno , daleko sam aktivniji u poslednje vreme kao član u EFADs (European film asociation) i EFA (European Film Academy), koje su najprestižnija evropske filmska udruženja... i tu su iskustva koja znače puno. Naravno da je drugačije okruženje što idemo dalje od Balkana.

Kao istaknuti stručnjak u svome poslu, mislite li da srpska kinematografija zaostaje za svetskom?

-Za evropskom u ovom trenutku ne po parametrima koji su merljivi. Čvrsto stojim iza toga. Prošle godine učešće gledalaca domaćeg filma , u odnosu na ukupnu gledanost je preko 38%. To u Evropi mislim ima samo Francuska. Naši filmovi su na najznačajnijim festivalima poput Berlina već 5 godina uzastopno, ili Venecije. Osvajamo nagrade na značajnim festivalima (Karlove Vari, Sarajevo, Amsterdam, Venecija, Berlin). Znate za jednu malu kinematografiju, koja godšnje ima 14-16 premijera, to je veliki uspeh. Na žalost, ne možemo se meriti po broju filmova sa jednom Francuskom, Španijom, pa ni Poljskom, Rumunijom, ali po kvalitetu prosečnom filmova verujte da ne zaostajemo, a daleko smo ispred svih bivših jugoslovenskih država.

Trudite se da približite kinematografiju mladima raznim radionicama i i izvan prestonice državši predavanja u svom rodnom gradu, imate li u planu da podstaknete mlade i u drugim gradovima?

-Naravno gde god ima interesovanja i gde lokalne samouprave prepoznaju potrebe mladih u sopstenoj zajednici. Tu sam i rad da pomognem, jer verujte filmovi su nešto verovatno najlepše što je civilizacijiski i kultutorloški kolektivno ljudi stvore. On govori univerzalnim jezikom pokretnih slika. Na istim mestima, dok gledaju isti film smeju se ili tuguju i Aboridžini i Finci i Engleze i Eskimi i Etiopljani. To je snaga pokretne slike. univerzalni jezik.

Koliko često stižete da posetite rodni kraj i koja su Vaša omiljena mesta koja posećujete?

Mnogo manje, nego što zaista želim. Ima par lokala koje rado posetim i u kojima sam kada dođem. Mada najčešće u pozorištu.

Za kraj, šta biste poručili i kako biste motivisali mlade koji imaju želje za radom na kinematografskom polju, a nisu sigurni kako će se snaći i strepe od neizvesne budućnosti?

- Ako osećate - osećate - da imate priče koje želite drugi da vide i čuju najbolji način je da ih prenesete putem filma!

Autor: Mario Badjuk

Foto: Privatna arhiva, Maja Medić