Uskršnje priče, običaji i verovanja

Vuk Karadžić, u svom “Rječniku”, za glavni naziv ovog praznika je uzeo Vaskrsenije, ali pominje i druge nazive – Vaskrsenje, Uskrs, Vazam, Veligdan. U njegovoj zbirci poslovica, u jednoj se sreće prvi navedeni naziv, a u dve – Uskrs. Danas se sve češće u Srbiji ovaj praznik naziva i Vaskrs. Kod drugih slovenskih naroda postoje različiti nazivi ovog praznika. Kod Rusa – Pasha, Paska (od gr. Pasha, što dolazi iz st. jevrejskog pesah „prolaz“), kod Belorusa – Vjalikdzen†, Ukrajinaca Velykden†; kod Poljaka – Wielkanoc, Čeha – Velikonoce, kod Slovenaca – Velika noč (u Beloj Krajini vuzem, na Krasu -Vazam), kod Bugara i Makedonaca, kao i u narodnim govorima istočne Srbije – Velikden.

Nedelja u kojoj pada Uskrs naziva se Velika ili Strasna nedelja. Naziv „strasna“ dolazi od st.slov. strast† u značenju „stradanje, tuga“ (iz *stradt-t†). U toku Uskršnje nedelje „carska vrata“ na oltaru u pravoslavnim hramovima, severna i južna, ne zatvaraju se. U Rusiji, svako je mogao na Uskrs da priđe zvoniku i da zvoni. Zvuk zvona simbolizuje glas Božji. Smatralo se dokle se čuje udar zvona dotle je i granica do koje može doći svako zlo usmereno na ljude.

Uskrs je pokretni praznik. Prema odluci Prvog vaseljenskog sabora u Nikeji, 325. g. obeležava se svake godine u prvu nedelju posle prolećne ravnodnevice, u vreme punog meseca i uz zabranu da se ne poklopi sa praznovanjem jevrejske Pashe. On može najranije pasti 4. aprila (pre Blagovesti), a najkasnije 8. maja (posle Đurđevdana). Na Šestom vaseljenskom saboru (630. g.) određeno je da se post prekida u ponoć između Velike subote i Uskrsa, kada se i u svakoj hrišćanskoj crkvi objavljuje vest da je Hristos vaskrsao. Deo hrišćanskih pravoslavnih crkava (među njima srpska i ruska) datum obeležavanja Uskrsa računa po julijanskom kalendaru, kako je to određeno odlukom Nikejskog sabora. Ostale hrišćanske crkve (katolici, protestanti, deo pravoslavnih crkava itd.) obeležavaju Uskrs po gregorijanskom kalendaru.

Što se samog Uskrsa tiče, nije puno verskih običaja vezano za njega, kao što je vezano za Božić ili Đurđevdan, pre svega zato što je ovo pokretni praznik. Drugi razlog je idejne prirode. Po svoj prilici Sloveni pre pokrštavanja nisu imali pojmove za raj i pakao. Svakome je bio zagarantovan odlazak njegove duše na onaj svet i prisajedinjenje dušama svojih predaka. Postojala je i neka vrsta jedinstva živih i njihovih predaka, uz strogo kontrolisani i reglamentirani način međusobnog opštenja. Živi su, u određeno doba godine, odavali poštovanje svojim precima, a ovi su za uzvrat brinuli o njihovom blagostanju, produženju roda, rodnosti njiva i stoke i zaštite od bolesti. Na onaj svet nisu mogle da odu jedino duše pokojnika koji su za života kršili važne običajne norme, ili ako ih porodica ne sahrani na odgovarajući način. Smatralo se da duše takvih pokojnika lutaju noću od svog mrtvog tela do svog ranijeg doma, strašeći ljude i praveći im pakosti. Za Slovene božja sila je mogla biti i dobra i zla, jer je upravljala stihijama – munjom, vatrom, vodom, vetrom. Zato je lakše prihvaćen kult svetog ratnika Georgija (Đurđa), koji je mogao oterati svako zlo od stoke, sv. Ilije, jer je mogao zaštititi od groma, sv. Nikole kao starca bele brade, koji upravlja prelaskom duša preko mora na onaj svet (koga su u nekim mestima Rusije prihvatali za samog Boga) nego vera u spasenje preko sina Božjeg – Hrista.Što se tradicije i običaja tiče – neizostavan deo je farbanje jaja.

Kako se farbaju jaja?

Običaj je da se jaja farbaju na Veliki petak. Jaja farba domaćica kuće. Domaćica se najpre prekrsti i pomoli Bogu, zatim u sud sa vodom (u kome će kuvati i farbati jaja) dodaje malo osvećene vodice, koja je osvećena u toku vaskršnjeg posta. Prvo se farbaju crvena jaja. Prvo jaje, koje se spusti u vodu i ofarba ostavlja se na stranu do idućeg Vaskrsa i zove se “čuvarkuća”. Nekada je bio običaj da se jaja farbaju u crvenu i plavu boju. Crvena boja se dobijala kuvanjem u lukovini ili broću; a plavo-zelena boja je dobijana kuvanjem jaja u zelju. Crvena boja označava Hristovu božansku, a plava ljudsku prirodu. I zato se najčešće u te dve boje jaja farbaju. Jaja inače označavaju nešto iz čega nastaje novi život. Na ikonama Hrist do svog tela ima crvenu tkaninu, a preko nje plavi ogrtač. Bogorodica ima plavu tkaninu, a ogrnuta je u crveno. To simbolizuje Bogorodicu kao ljudsko biće ogrnuto božanskim, a Hrista kao božansko biće ogrnuto ljudskim.

Farbanje jaja vrši se u spomen na događaj kada je sveta Marija Magdalina Mironosica (to je ona devojka, koja je sa Presvetom Bogorodicom, neprekidno bila uz Hrista u toku njegovog golgotskog stradanja, i kojoj se Hristos prvoj javio po vaskrsenju), putovala u Rim da propoveda Jevanđelje, i posetila cara Tiberija. Tada mu je, u znak pažnje, kao novogodišnji poklon, predala crveno jaje, i pozdravila ga rečima: “Hristos Vaskrse”. Još jedan običaj vezan za Veliki petak je i odsustvo svakog radovanja. Naime, vernici tog dana ne slušaju muziku, ne predaju se ostalim radosnim sadržajima, ne vesele se, jer je Veliki petak najtužniji hrišćanski praznik (tada je razapet Isus Hrist).

Kao što je već rečeno, Uskrs uvek pada u nedelju. Što se običaja za Uskrs tiče, pa, može se reći da variraju od kraja do kraja zemlje (kao što je slučaj i sa običajima vezanim za druge praznike).

Neki od običaja su:

• Za Uskrs valja ustati rano ujutru, a ne otići na spavanje pre ponoći. Ukoliko bi se otišlo na spavanje pre ponoći, to bi značilo da će do narednog Uskrsa osoba da bude pospana i nesklona poslu;
• Ujutru se valja umiti vodom u kojoj je potopljen dren, zdravac, bosiljak i crveno vaskršnje jaje;

• Decu valja dotaći crvenim jajetom – da budu crvena i zdrava tokom godine;

• Prvo se omrsiti vaskršnjim jajetom;

• Na Uskrs, rano ujutru ljudi su odlazili u crkve na jutrenje; U Rusiji je bio običaj da ako se neko uspava i ne dođe na jutrenje u crkvu idu po njega, polivaju ga vodom, ili ga bacaju u reku. U 17. veku, Sinod Ruske crkve je posebnim ukazom zabranio provođenje ovog običaja, koji je dovodio i do smrtnih stradanja ljudi. Posle ručka ljudi su se okupljali kod Crkve, a ako u selu nema crkve, pod zapis (sveto drvo);

• U nekim selima južnog Banata, Bačke i Srema, po ulicama gde je prolazila litija palili su vatre, ili sveće u prozorima. Vatre za Uskrs su obavezno paljene kod katolika;

• Ako Uskrs padne pre Đurđevdana nije se jelo jagnjeće meso;

• Za Uskrs se mese posebni hlebovi. U istočnoj Srbiji i nekim delovima Vojvodine peku se lepinje s umetnutim celim jajetom (kovržanjak), koje su međusobno razmenjuju sa prijateljima;

• Na dan Uskrsa se kriju jaja i slatkiši po dvorištu i kući, pa deca traže skrivene darove;

• Na drugi dan Uskrsa, koji se zove Pobusani ponedeljak, ide se na groblje i na svaki grob se ostavlja po jedno crveno jaje (da bi i preminuli preci uživali u vaskrsenju isusa Hrista). Ovaj dan se zove i Vodeni ponedeljak, jer tada momci i mladi ljudi polivaju vodom devojke i mlade žene. Na ovaj ponedeljak valja i ostaviti razbijeno uskršnje jaje u njivi, da njiva bude plodna. A daje se i uskršnje jaje stoci da ga pojede, da bi cele godine bila zdrava.

Na dan Uskrsa neizostavno je i kucanje ili tucanje jajima. Jaja se najpre tucaju vrh u vrh, a posle šotku u šotku. Onaj ko razbije tuđe jaje uzima ga za sebe. Inače, u Banatu uskršnja jaja nisu davana pastirima (ovčarima, svinjarima) da ne bi stoka bolovala u toku godine.