"SRBI SU HRABRI, DOBRO PODNOSE BOL" Britanske bolničarke provele su Prvi svetski rat u Kragujevcu, a ovo su njihova PISMA IZ SRBIJE

Izložba posvećena ovim hrabrim ljudima, od kojih su neki i živote ostavili u Srbiji, otvorena je do 2. februara u Maloj galeriji Doma Vojske u Beogradu.

Ta 1915. godina je u svakom smislu bila kataklizmična po Srbiju, izmučenu ratovima i pandemijom tifusa. Borbe protiv austrougarske, nemačke i bugarske vojske bile su iscrpljujuće, ranjenih i bolesnih bilo je mnogo, a humanitarno-medicinska pomoć bila je neophodna.

- Početkom Velikog rata u Srbiji je delovalo pet humanitarnih misija koje su uglavnom nazivane po imenima osoba koje su ih predvodile ili su prikupile sredstva za njihovo formiranje. Recimo, prva misija je nosila ime ledi Pedžet, druga - ledi Vimborn. Gospođa Mejbel Sinkler Stobart je već imala iskustva u vođenju bolnice u ratnim uslovima. Smatrala je da treba ponuditi pomoć tamo gde je ona najpotrebnija, a krajem 1914, kada je donela odluku da se angažuje, Srbija je bila zahvaćena pandemijom tifusa. Obratila se Srpskom potpornom fondu, koji je prikupio potrebnu opremu i sredstva. Ova oprema je obuhvatala 62 šatora za poljsku bolnicu i ti šatori, kao i dobra organizacija rada bolnice "Stobart" u Kragujevcu, bili su kasnije presudni za odluku srpskog vojnog vrha da deo osoblja prati vojsku u povlačenju - ističe Tatjana Janković, autorka izložbe "Bolnica Stobart" u Domu Vojske u Beogradu.

Misija Stobart je stigla u Kragujevac krajem aprila 1915, kada je jenjavala pandemija tifusa, ali to ne znači da nije bilo mnogo posla. Naprotiv.

- U Kragujevcu je već bilo prisutno nekoliko stranih medicinskih misija, među njima i Bolnica škotskih žena, koje su bile angažovane oko zbrinjavanja vojnika obolelih od tifusa. Zbog toga je naš vojni sanitet preusmerio bolnicu "Stobart" na lečenje ranjenika. Međutim, gospođa Stobart je vrlo brzo uočila da je civilno stanovništvo, između ostalog i zbog posledica ratova koji su prethodili, zdravstveno veoma zapušteno, pa je inicirala otvaranje sedam dispanzera - jednog u samom Kragujevcu i šest u okolnim seoskim mestima Lapovu, Natalincima, Rudniku, Rekovcu, Vitanovcu i Ovčar Banji. Lečenje civila je specifičnost ove misije u odnosu na druge koje su uglavnom bile usmerene na pružanje pomoći vojnicima - podvlači autorka izložbe.

Gospođa Stobart u svojoj knjizi-svedočanstvu o radu ove misije u Srbiji iznosi taj podatak da je, tokom šestomesečnog rada, od kraja aprila do kraja oktobra 1915, kroz njenu bolnicu prošlo 20.000 pacijenata.

- U zapisima Monike Stenli, Mejbel Dirmer i Oliv Oldridž nalazimo dirljive redove posvećene pojedinim pacijentima, kao što su beba koju su, zbog crvene kose, nazvali "bakarna glavica", devojčica kojoj su morali da amputiraju nogu itd. Nema mnogo statističkih podataka. Ova svedočanstva, čiji segmenti čine tekstualni deo naše izložbe, pre svega su zasnovana na ličnim zapažanjima, koja nam se obraćaju na jedan životniji, možda i značajniji način, nego brojevi - naglašava Janković.

Humane britanske bolničarke bezrezervno su delile zlo sa srpskim narodom. Nažalost, tifus je bio jači od dvadesetpetogodišnje Lorne Feris, koja je najbolje znala srpski jezik i trebalo je da se uda koji mesec kasnije. Pošast tadašnjeg vremena nije birala žrtve. Umrla je i Mejbel Dirmer (43), koja se po ceo dan brinula o pacijentima. U toj brizi zaboravila je na svoje zdravlje.

- Lorna Feris je bila obučena medicinska sestra. O njoj jedva da se zna zahvaljujući zapisima članica misije Stobart. I ona i Mejbel Dirmer umrle su u julu 1915. od posledica tifusa. Sahranjene su na Varoškom groblju u Kragujevcu, pored ranije preminule dr Elizabet Ros, i tu se i danas nalaze njihovi grobovi. Svake godine, 14. februara, na dan smrti dr Ros, izlazi se na njihov grob da im se oda počast, u čemu učestvuju i strani ambasadori, Crveni krst Kragujevca i Crveni krst Srbije, predstavnici grada... O Mejbel Dirmer zna se mnogo više nego o Lorni Feris, prvenstveno zahvaljujući tome što je gospođa Dirmer bila književnica, ali ne samo to. Bavila se i ilustrovanjem knjiga za decu i pozorišnom režijom. Bila je višestrano nadarena umetnica - objašnjava Janković.

Nakon što su se oba njena sina prijavila kao ratni dobrovoljci, a suprug Persi Dirmer se priključio misiji Stobart kao kapelan, gospođa Dirmer je, iako je bila izrazita pacifistkinja, odlučila da se i sama priključi misiji Stobart.

- Imala je u tom trenutku 43 godine. Njeno zdravstveno stanje nije bilo najbolje, prikrivala je to da ne bi bila odbijena. Gospođa Stobart u svojoj knjizi tvrdi da je od početka strahovala, pa i sumnjala u sposobnosti Mejbel Dirmer. Strah se pokazao opravdanim, sumnja ne, jer je gospođa Dirmer, zadužena za dostavljanje rublja, radila po 20 sati dnevno, kao i ostali članovi misije. Tokom tri meseca pisala je pisma porodičnom prijatelju Stivenu Gvinu, koji je ova pisma objavio u knjizi krajem 1915. Od sredstava prikupljenih prodajom ove knjige finansirana je izgradnja memorijalne česme u seocetu Oukridž, gde je gospođa Dirmer živela pre dolaska u Srbiju. Na ovoj česmi se nalazi tabla sa ispisanim imenima meštana nastradalih u ratovima. Na prvom mestu je ime Mejbel Dirmer, na drugom ime njenog mlađeg sina Kristofera Dirmera, koji je nastradao u ratu tri meseca nakon majke. Drugi sin, Džefri Dirmer, preživeo je rat i poživeo 103 godine - navodi autorka izložbe.

PREKO ALBANIJE

Poverenje se teško stiče, a lako gubi. Britanske bolničarke nisu izneverile očekivanja ni prilikom čuvenog povlačenja srpske vojske preko Albanije. Pratile su ratnike sve do Jadrana.

- O povlačenju saznajemo iz dnevnika Monike Stenli, glavne kuvarice u bolnici "Stobart", i iz memoarske proze Oliv Oldridž, koja je bila deo pomoćnog osoblja u dispanzeru u Vitanovcu. Oba svedočanstva objavljena su, uz pisma Mejbel Dirmer, u knjizi "Bolnica Stobart" u izdanju Narodne biblioteke "Vuk Karadžić" u Kragujevcu. U ratnim okolnostima svakako nije bilo mnogo uslova za pisanje. Njihovi opisi su kratki, svedeni, a opet sadrže potresna zapažanja o stradanju i ljudi i životinja. Mejbel Stobart je ostavila najdetaljnije i najobuhvatnije sećanje u svojoj knjizi "Plameni mač u Srbiji i drugde", koju su kod nas objavili "Prometej" i RTS. Ova knjiga, uz druge čije su autorke bile dobrovoljke u Srbiji tokom Prvog svetskog rata, u velikoj meri je uticala na sliku o Srbima, bar na engleskom govornom području, zbog čega ove hrabre i humane žene slobodno možemo nazvati i srpskim ambasadorkama tog vremena - zaključuje Janković.

PISMA BRITANSKIH BOLNIČARKI IZ SRBIJE

Mejbel Dirmer (6. jun 1915.): Nisam htela u šator za izolaciju

"Počela sam da se ne osećam dobro - razbolela sam se skoro odmah nakon što sam ti poslala poslednje pismo u kojem sam ti rekla za tifus - ali zaklela sam se da ću ostati na nogama koliko god budem mogla. Nisam osećala da mi predstoji neka strašna bolest i nisam želela da me smeste u šator za izolaciju - tako da sam se sklanjala kada su merili temperaturu i nastavljala dalje, onda mi se stanje pogoršalo i morala sam da odustanem..."

Mejbel Dirmer (6.jul 1915.): Smrt sestre Feris

"Čule smo veoma tužne vesti i to da je preminula jedna od bolničarki - sestra Feris - snažna, zdrava devojka od 25 godina. Trebalo je da se uda u septembru. Obolela je od trbušnog tifusa nedelju dana pre mene. To ne ide mnogo u prilog vakcini kao zaštiti od tifusa. Sestra Feris je bila dobra bolničarka, uvek vedrog duha, uvek ista. Znala je srpski bolje od svih ostalih u kampu i znala je da peva srpske crkvene pesme. Deluje čudno da tako brzo savlada srpski jezik i potom bude sahranjena u toj zemlji. Položena je u privremeni grob, pošto će vlada kada se rat završi podići spomenik svima koji su umrli. Doktor Dirmer je vodio službu. Izgleda da je ovo prva engleska crkvena služba koja je izvedena u jednoj pravoslavnoj crkvi, princ je dao dozvolu za to i poslao svog sekretara."

Monika Stenli, glavna kuvarica (9. maj 1915.): Rakija i turska kafa

"Ustala sam u 4.30 i otišla na pijacu sa gospodinom Grinhalgom. Pijaca se otvorila tek kasnije, tako da smo otišli u kafe u kojem nije bilo nimalo prijatno. Bube su trčale okolo po stolovima i podu. Sedela sam s nogama podvijenim ispod sebe. Puno mladih ranjenih vojnika sedelo je i pilo rakiju, jedan mali bokal iz kojeg piju košta samo jedan peni. Drugi su pili tursku kafu sa čašom hladne vode. Ćurke su jeftine. Dobila sam šest za 57 dinara, a 36 dinara se dobija za jednu funtu."

Monika Stenli, glavna kuvarica (29. septembar 1915.): Srbi su veoma hrabri

"Srbi su veoma hrabri, pojedini dosta dobro podnose bol. Jedan čovek je imao operaciju na kičmi - uklanjanje neke prelomljene kosti - i dva sata nakon operacije šetao se okolo. Drugom su uklonjeni upaljeni delovi vene i deset minuta nakon toga već je bio na nogama."

Monika Stenli (10. jun 1915.): Bombardovanje Kragujevca

"Pogledale smo ka nebu i videle nemački avion. Onda smo ugledale još jedan nemački avion, a potom i dva austrijska. Odmah smo znale da napadaju Kragujevac. Počeli su da bacaju bombe, prvo u blizini Arsenala koje, na svu sreću, nisu napravile nikakvu štetu, onda jednu blizu kraljevog dvorca koja nije napravila štetu, ali je razbila prozore na nekoliko radnji i napravila rupe u zidovima crkve. Bomba je pala na jedan kućerak i usmrtila devojčicu od četrnaest godina koja je u Kragujevcu boravila tek tri dana. Roditelji su je sklonili iz Beograda jer se strašno plašila bombardovanja... Šesnaest ljudi je povređeno i petoro ubijeno. Sledeća bomba je pala 150 jardi od našeg kampa. Strašan dim, bila sam sigurna da će neki od nas biti sledeće žrtve. Većina iz naše jedinice je istrčala u noćnim košuljama."

Oliv Oldridž: Veliko povlačenje sa srpskom vojskom

"Ljudi na putu bili su u agoniji - toliko je hladan, probadajući i nemilosrdan bio vetar. Šibao je preko zaleđenih puteva, sve dok nisu bili prebrisani i sjajni poput stakla. Životinje su se klizale i padale na svakom koraku. Mnoge pri tome lomeći udove i bivajući ostavljene pored puta. Jedna seljanka je bila na putu sa dvoje dece - jedno je nosila, a drugo je išlo pored nje plačući od hladnoće. Jedan srpski oficir ih je sve stavio u svoja kola i prekrio decu svojim šinjelom. Tokom ovog dugog putovanja, svaki korak nas je donosio bliže domu, ali je njih odvodio dalje od njihovog doma".

Kako su zahladneli odnosi

Istoričar Dejan Ristić, recenzent izložbe, podseća da je do potpunog zahlađenja odnosa između Srbije i Britanije došlo neposredno nakon tragičnog regicida u Beogradu 1903. godine.

- Zgrožena britanska javnost, predvođena svojim političarima i intelektualcima, otvoreno je izražavala prezir i gađenje u odnosu na monstruozno ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage. Odnosi dveju država neznatno su poboljšani neposredno pred samo izbijanje Prvog svetskog rata - naglašava Ristić.

Kako kaže, izuzetan heroizam koji su Srbi pokazali u bitkama na Ceru, Drini i Kolubari primorali su njihove nevoljne evropske saveznike da obrate veću pažnju na dešavanja na srpskom frontu.

- U tom smislu dolazi i do povećanog interesovanja britanske javnosti za dešavanja u Srbiji, što dovodi do dolaska prvih ratnih reportera i humanitaraca. Liptonov kraći boravak u Srbiji, do koga je došlo u početnoj etapi Prvog svetskog rata, ostavio je na njega dubok trag. Potresen strašnim scenama koje je doživeo, on je po povratku u London javnost obavestio o dešavanjima u ratom i pandemijom pegavog tifusa razorenoj Srbiji tokom 1915. godine - ističe Ristić.

Stručno vođenje u utorak

U utorak, 29. januara, u 13 sati u Maloj galeriji Doma Vojske Srbije biće održano stručno vođenje kroz izložbu i promocija knjige "Bolnica Stobart". Na promociji će govoriti priređivač knjige i autorka izložbe Tatjana Janković i recenzent izložbe Dejan Ristić. Izložba će nakon 2. februara gostovati u prostorijama Udruženja Kragujevčana u Beogradu (Despota Stefana 12/8), gde će posetioci moći da je pogledaju utorkom, sredom i četvrtkom od 11 do 14 sati.

Izvor: Blic