Tribina „Fanzini ‒ kad su društvene mreže bile umetnost“

Zamislite mladog pankera ili metalca s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih godina prošlog veka, čiji omiljeni bendovi se u mejn-strim medijima pojavljuju samo ako tokom svirke u nekom klubu bude tuče i hapšenja. On, je li, krije da je sav nesrećan jer ga razumeju samo retki, jednako nesrećni, i jer niko ne obraća nimalo pažnje na to što je njemu važno. Onda mu u ruke dođe neki čudan časopis, pun tekstova otkucanih na pisaćoj mašini ili pisanih rukom, pa fotokopiranih, koji miriše na „karbofiks”, poveza ojačanog selotejpom i heftalicom.

U tom neuglednom izdanju može da pronađe sve što ga zanima ‒ recenzije koncerata na kojima je bio ili je želeo da ode, intervjue pank, hard kor, metal ili novotalasnih bendova (prvi intervju Električnog orgazma pojavio se podeljen u dva fanzina, Kvazimodo i Kreten). Tu su i adrese autora fanzina i njihovih saradnika, pa mladi čovek na trenutak batali „weltschmerz“ i piše im pisma, zauzvrat dobija druge fanzine i, na kraju, sam dohvati „karbofiks”, selotejp i heftalicu, pa svoje delo šalje na razne adrese…

Najčudnije je to što, u današnje doba, ta vrsta „social networking-a“ i dalje opstaje, a stari i novi fanzini su dobili status umetničkih dela.