Zašto više nikom nije ni čudno kad pročita da je „sedmak prebio prvaka“?

A, kako bi, kada agresivnost i nasilje kao poželjan vid i model „komunikacije” forsira sam sistem iz svih „oruđa i oružja” sa svih medija i instanci vlasti. Onda dođete u situaciju da vam sam ministar policije objasni da čoveka nisu batinama „ubili maloletnici” već da je samo „preminuo od posledica sukoba”. Dakle može se. Država se trudi svim snagama da zvaničnim prasnoslovljem i isprazim frazama opravda nasilje.

Posle se iznenada svi zgranu kada se desi „Ribnikar”. Minu u kragujevačku školu pre te 33 i po godine je doneo sam profesor, a danas je nasilje u školama toliko razgranato da ga je teško više i ispratiti. Na njega smo toliko oguglali u medijima da više i „nije neka vest”. Prebijanje profesora i nastavnika postala je redovna (van)nastavna aktivnost. Država, mahom nije reagovala. Makar ne baš nešto ozbiljno.

Vršnjačko nasilje je toliko prisutno da smo se priključili obeležavanju Međunarodnog dana protiv vršnjačkog nasilja – Dan roze majica (kao da je dan borbe protiv pušenja li kancera) ali, opet uglavnom – samo to. Više nikom nije ni čudno kada pročita da je „sedmak prebio prvaka”. Samo se „pretrči” na narednu vest.

Čak 26 maloletnika je u prošloj, jezivoj godini „Ribnikara”, Malog Orašja i Dubone, počinilo ubistvo (broj nije konačan jer ova „statistika” ne obuhvata počinioce mlađe od 14 godina. Naivni su nekad mislili da će kragujevačka tragedija svima da bude opomena. Danas, posle 34 godine, vidimo da ni „Ribnikar” to nije.

Oružje je godinama (pri)stizalo sa svih strana, sa ratišta u Hrvatskoj i Bosni (u kojima zvanično „nismo ni učestvovali”), Kosova… ali za „poruke i pouke”, kao i „nauk” zla nismo morali tako „daleko da posežemo”. Dovoljno je da se stariji čitaoci sete „Dnevnikovog dodatka” RTS i drugih medijskih trovačnica.Ne godinama, već decenijama stasavale su generacije koje su od svog porodičnog i društvenog okruženja primali samo poruke tipa: „ubi…“, pa sve komšije po redu, nacije, religije i seksualne orijentacije. I, poslušali su „starije” i pamtenije. Drumovi ludila koje je još pre skoro četiri decenije dobrano zaorao Slobodan Milošević odavno daju svoje „krvave plodove”. I tek će.