Porodične firme - recept za uspeh?

Samo jedan je gazda, a ostali imaju pravo samo da ga posavetuju. To je moto poslovanja Dušana Dragišića, čija cela porodica vodi hotel „Borkovac“ u Rumi. U ovom porodičnom biznisu svako ima svoje zadatke - kao računovođa je angažovan otac Dušan, brat Dragan vodi finansije, supruga Marija drži pod kontrolom kuhinju, sin Miloš je zadužen za recepciju, ćerka Sofija za velnes-centar, a najmlađu Anđelku tek uvode u posao.
Dogovorili smo se još pre sedam godina, kada smo otvorili hotel, da samo jedan može da komanduje, ali da ostali imaju pravo da upute sugestije, priča Dušan Dragišić.

Prednost porodičnog biznisa je što svi članovi o ovom poslu vode brigu najbolje što mogu, jer imaju snažan osećaj zajedništva i maksimalno su posvećeni. Na taj način daju i dobar primer radnicima. Imamo 22 zaposlenih i zajedno vodimo računa da gostima pružimo najbolju uslugu, jer svi od toga živimo.

Njihov recept pokazao se kao dobar, jer su u svom hotelu do sada ugostili hiljade putnika, među kojima i jednog Italijana koji je kod njih prenoćio više od 400 puta.

Najstariji u „stroju“ Dragišića je deda Dušan, koji vodi knjige, sabira i oduzima sve prihode i rashode. Računica je, zasada, u „tankom“ plusu, ali se ovi vredni ljudi nadaju da će se višegodišnji trud isplatiti.

Nismo insistirali da nastave ovaj posao, ali smo im objasnili od malih nogu da moraju da rade. Ostalo im je da izaberu da li će za nas ili za drugog, priča supruga Marija, koja je zadužena za kuhinju i nabavke. Starija ćerka Sofija završava Višu školu za fizioterapeute u Beogradu, ali je dve godine radila u jednom salonu da bi stekla praksu. Sada vodi velnes-centar u okviru hotela. Miloš ima još dva ispita na Ekonomskom fakultetu, ali je i on već angažovan i uglavnom je recepcija njegovo zaduženje.

Po sličnom principu posluje i poljoprivredno gazdinstvo Mirka Panića iz Iriga. Njegovi glavni saradnici su supruga Slobodanka i sin Todor. Zajedno gaje jabuke i breskve na 20 hektara, a imaju i svoje hladnjače. Godišnje proizvedu 500.000 tona jabuka, a po njihove rumene plodove dolaze šleperi čak iz Rusije.

U voćarstvu cele godine ima posla, ako nije rezidba, onda je berba ili nešto drugo, priča Mirko Panić. Zemlja traži slugu, a čovek ne treba da se boji količine posla, već da ima svoj cilj i da istraje u njemu. To je naročito važno objasniti mladima. Ne vredi da idu u grad, ako tamo nema posla. To je shvatio i moj sin, pa je posle srednje škole, iako je bio odličan đak, ostao kod kuće i posvetio se voćarstvu. Puno radimo, ali možemo i da zaradimo da odemo na zimovanje, da lepo živimo i da se opustimo.

I Đurđica Jojić Novaković ima tu sreću da joj je tata jedini nadređeni. To, međutim, ne znači da se na posao može doći kada se poželi i da se ne mora raditi. Đurđica je završila Ekonomski fakultet u Beogradu, a potom i magistrirala u Milanu, a danas sa ocem Savom Jojićem, vodi poznatu vinariju „Mačkov podrum“ i obrađuje 32 hektara vinograda. Brine o prodaji i marketingu, ali i o 25 zaposlenih, koji su angažovani na orezivanju, kopanju vinograda, berbi grožđa i proizvodnji osam vrsta „mačkovog“ vina.

Kada s nekim provodite vreme i na poslu i kod kuće nije uvek jednostavno i zato su važni tolerancija, razumevanje i fleksibilnost, smatra Đurđica. To nije preduzeće korporativnog tipa, koje obučava kadrove i organizuje im usavršavanje, već vi sami morate da dolazite do novih znanja i tehnologija, što je naravno teže. Ovo je naporan i iscrpljujući način rada. Ne možete da okrivite šefa ili kolegu za vaš neuspeh, jasno je da ste sami krivi i da je odgovornost vaša. Nemilosrdnost tržišta se oseća u njegovoj punoj snazi.

Đurđica kaže da se privatni posao može uporediti sa opasnom avanturom ili ekstremnim sportom.

Ko nije od jakog materijala, ne treba da se upušta u ove vode, poručuje ona. Na drugoj strani, ovakav način rada pruža slobodu i kreativnost, kako ne može nijedan posao od 8 do 15 časova.