Očevi i sinovi
27
Sre, Nov

Kultura

Dugo, toplo naučno-fantastično leto u kragujevačkom „Sinepleksu“ dobija na ubrzanju. Dok trejleri za novog „Supermena“ tresu stolice, film porodice Smit nas uvodi u „sajnsfikšn“ kliše, „Nakon Zemlje“, nekada režiserskog čuda, Najta Šajamalana.

Šajamalan režira, a ponekad i glumi u filmovima za koje sam piše scenarija („Šesto čulo“, „Nesalomivo“, „Znaci“, „Selo“, „Lady in the Water“…). Zaštitni znak ovog režisera, koji apsolutno sve drži pod kontrolom, je trojstvo napete atmosfere, iznenadnog šoka i virtuozne kamere. Specijalni efekti u filmu o duhovima („Šesto čulo“), super moćima („Nesalomivo“) i vanzemaljcima („Znaci“), kao i stanovnicima sela odvojenog od civilizacija („Selo“), odvijali su se van vidnog polja gledalaca. Dok su se holivudski reditelji trudili da pokažu najmanju sitnicu nekog udesa, Šajamalan ga, bez obzira što je on najbitniji za pokretanje radnje („Nesalomivo“), ostavlja van domašaja čula vida. Takvi postupci su zaštitni znaci njegove poetike i signal da je u filmu najvažnija priča, a ne efekat. Specijalni efekti na Šajamalan način dešavali su se pri kraju filma neočekivanim preokretom. Nažalost, poslednjih nekoliko filmova ovog reditelja potpuno su drugačiji. Priča je postala sekundarna ili čak tercijerna, poput „Last Airbender“ ili „Nakon zemlje“, gde je njegov talenat i dalje prisutan ali teško prepoznatljiv.

Priču „Nakon zemlje“ napisao je Vil Smit uzevši ideju iz novinskog članka koji je opisao pad aviona i preživljavanje oca i sina posle udesa. Smit je priču smestio u daleku budućnost, a onda je režiju ponudio Šajamalanu koji je tekst pretvorio u filmski scenario.

Na početku saznajemo da je Zemlja bila raj sve dok je u našem veku nismo uništili. Ljudi su morali da je napuste i odsele se na drugu planetu, ali vanzemaljci su rešili da nas unište naseljavajući novu planetu Ursama, potpuno slepim monstrumima sposobnim da čoveka otkriju i prate sledeći miris feromona koje luči strah. Jedino cenjeni general, Kifer Rejdž, (Vil Smit) ne oseća strah i efikasno uništava monstrume. Njegov sin, Kitai, želi da krene očevim stopama, ali na vojnoj akademiji mu ne daju prelaznu ocenu zbog loših rezultat na terenu.

Ne bi li se zbližio sa sinom, Kifer povede sina na rutinsku misiju. Oluja asteroida teško će ošteti svemirski brod koji prinudno sleti na Zemlju, gde su svi oblici života evoluirali tako da predstavljaju smrtnu opasnost po čoveka.

Prinudno sletanje se pretvara u pad i od čitave posade preživljavaju samo otac i sin. Otac teško povređen, šalje sina preko opasnog terena do 100 kilometara udaljene krhotine broda u kojoj se nalazi signalni uređaj za pomoć.

Vil Smit gotovo čitav film provodi sedeći u stolici olupine broda dok nas krupni kadrovi usmeravaju na njegove usne ili povremeno suzne oči.

U potpuno raspadnutom brodu ipak dosta elektronike radi. Tako će otac i sin imati vizuelnu i audio komunikaciju, a mi ćemo čitav sat gledati kako Smit junior trči kroz šumu susrećući se sa kompjuterski generisanim životinjama. Ovaj deo zapleta sa uticajem video igre u kome Kitai prelazi nizove prepreka, bori se na različitim nivoima i posle svakog uspešno završenog dopunjuje snagu dok ga otac poput iskusnog gejmera navodi, nisu dovoljni da nas spasu od rastuće dosade koju ne potiskuje ni Kitaijev uspon na vulkan i susret sa neizbežnom sudbinom u konačnom obračunu.

Kitaijeva misija koncipirana je kao inicijacija muškosti i dokazivanja ocu, pretvaranja momka u muškarca, ali tek s mrvicama izmaštane kreativnosti i šarma u selidbi tog koncepta na ekran. Tek tu i tamo, mereno sekundama, susrećemo vizuelnu lepotu na koju nas je nekada Šajamalan navikao.

Nekada su holivudske zvezde svojoj deci poklanjale sportske automobile. Džejd Smit ih možda već ima, pa mu je otac, pokušavši da ga pošto-poto pretvori u akcionu zvezdu svog nivoa, uradio lošu uslugu.

Pratite nas na našemTELEGRAM kanalu

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu