"Vidimo se kod konja", priča o najlepšem vladaru iz Kragujevca

A kojeg li paradoksa, u vezi sa monumentalnim spomenikom našem istaknutom vladaru Mihailu. Beograđani, pa i oni koji su malo vickasti, u uličnu mapu glavnog grada decenijama već za žargonsku odrednicu mesta na kojem je ovo obeležje ne uzimaju slavnog konjanika, nego - onog ispod njega. Pa se tako mlađarija ne dogovara porukom “Vidimo se kod kneza Mihaila”, nego “Vidimo se kod konja”.

Najlepši vladar kojeg je Srbija imala i danas na najgizdavijem konju. Ne, nije šala. Spomeničko obeležje za sva vremena knezu Mihailu Trećem Obrenoviću krasi, evo već treći vek, centar prestonice. Najmlađi sin knjaza Miloša i kneginje Ljubice, rođen, inače, 1823. u Kragujevcu, dvaput se peo na presto nikad manje Srbije, pa, s oreolom oslobodioca od Turaka, 1868. godine tragično skončao od zavereničkog metka. A potom je nesrećni knez, 19. decembra 1882. odavno upokojen, za sva vremena zajašio na vrancu - iz Bašaida.

Vredni i pedantni Dušan Vlajkov perom je istakao korisnu knjigu o svom zavičaju. Skreće nam pažnju na detalj hronike svog sela kroz vekove, svojevrsnu ukrasnu pikanteriju zanimljivog štiva. Reč je o knezu Mihailu i njegovoj poseti Bašaidu, i poklonu kojim su mu dobroćudne Lale izrazile zahvalnost i poštovanje što se, eto, pojavio među njima. Tog inserta iz kneževog života nema, inače, u arhivskim spisima. Ono je, kako veli Vlajkov, sačuvano u kolektivnom sećanju nekoliko generacija žitelja ovog sela kod Kikinde. To nasledno kazivanje s kolena na koleno ovaj penzionisani prosvetar i predani bašaidski hroničar umešno je pretočio u štampani rukopis i tako ga zauvek sačuvao. Iz današnjeg ugla teško je razlučiti da li to zbilja ili pak legenda. Za našeg sagovornika nema nedoumice:

- Da, knez je, zaista, u društvu svoje lepše polovine, boravio ovde. U opuštenoj atmosferi družio se i divanio s meštanima. I fotografija koju sam pronašao potvrđuje istinitost onoga što sam u knjizi napisao.

A otkud Mihailo sredinom 19. veka među preostalim pomoriškim graničarima i njihovim potomcima, koji su se 1777. godine iz nekadašnje Male Kikinde, sadašnjeg Lovrina, u Rumuniji, kolektivno preselili u Bašaid. Knez je, poznato je, bio romantična duša, zaljubljive prirode. Srce je podario Juliji Hunjadi, mađarskoj grofici, iz plemena Janoša, ili Janka, Sibinjanina, kojom se 1853. godine i oženio. Venčali su se u pauzi između njegove dve vladavine, dok je Mihailo, čekajući na povratak u Srbiju, živeo na imanju Ivanka uz sam plavi Dunav nedaleko od Beča.

- Dvoje zaljubljenih otišlo je na svadbeno putovanje po Rumuniji - prepričava Vlajkov važan fragment svog hroničarskog dela. - Vraćajući se u prestonicu Austrougarske, prolazili su kočijom pored Bašaida, pa, da se odmore, svratili u selo. Meštani su ih lepo, kako i priliči, dočekali raširenih ruku i topla srca. Mihaila i Juliju ugostila je u selu najuglednija i najimućnija familija Dimitrija Birimca. Knez je uočio da su meštani i uzorni konjari. Za oko mu je posebno zapao mladi vranac iz štale domaćina, pa gizdavom atu počeo naglas da se divi. Dirnulo je kneževo ushićenje silno Dimitrija, pa mu, onako od srca, reče da mu, eto, kada mu se toliko sviđa, poklanja tog lepotana...

Odveo je knez dobijenog konja, pa ga je, kada se nedugo potom, posle očeve smrti 1860. vratio na srpski presto, i u domovinu preveo. Mihailo je, inače, zapamćen kao apsolutista, uporedo i kao izutno obrazovana osoba, poliglota sa završenim visokim francuskim školama. Puno je uradio za Srbiju, pokušavajući da je unapredi ne samo ekonomski, već i kulturno, i što više primakne razvijenom zapadnom svetu. Osnovao je, između ostalog, Narodno pozorište. Pisao je poeziju. “Što se bore misli moje”, samo je jedna u nizu njegovih predivnih pevljivih pesama. Uz sve to, važna je državnička ličnost, jer nam je, kao izuzetno uspešan diplomata, od Turaka vratio Beograd, Smederevo, Kladovo, Soko, Užice, i Šabac.

Nazivi tih prvih slobodarskih gradova su na postamentu spomenika Mihailu, koji je, zna se, u maju 1868. na ulici ubijen, dok se u kočijama vozio Beogradom. Podmukli atetatori ubrzo su pohvatani, osuđeni na smrt i pogubljeni. Odmah nakon što je nesrećni knez sahranjen, raspisan je konkurs da mu se podigne dostojno obeležje. S tim zadatkom, posredstvom poznatog litografa Anastasa Jovanovića, u Beograd 1873. godine iz Firence stiže Enriko Paci, istaknuti predstavnik italijanskog verizma, nadaleko čuveni vajar s mnoštvom velikih umetničkih dela, između ostalog i spomenika piscu Danteu.

I šta po započinjanju važnog, dobro plaćenog posla, vajar čini? Odlučuje se za takozvani monumentalni konjički spomenik, prvi takve vrste u nas, postavljen na javnom gradskom prostoru, s oslobođenjem Srbije kao osnovnom idejom. Bronzana figura gologlavog kneza, oslobodioca Srbije od Turaka, s rukom prema prostorima koji su tada još pod stegama otomanskog okupatora. Takav, svevekovni, Mihailo na konju od istog materijala. A za model ata, koje li slučajnosti, ili sudbinske neumitnosti, Paci je odabrao - baš onog vranca koji su pokojnom knezu poklonili Bašaiđani.

Izrada spomeničkih elemenata od metala i kamena, uključujući i oba postamenta, usled burnih političkih i ratnih previranja širom Evrope, a pogotovo na Balkanu, u više navrata je prekidana. Napokon je spomenik, na čijem je začelju ispisano “Knezu Mihailu Obrenoviću. Blagorodna Srbija” konačno završen i svečano otkriven 1882. godine, 19. decembra, baš na slavu dinastije Obrenović. Nesrećni knez i danas, a i ubuduće će, nadamo se vekovima, na platou ispred Narodnog muzeja, i najvažnijeg nacionalnog teatra, ponosno jahati bronzanog ždrepca iz Bašaida. I tako konj, eto, proslavi Lale sa severa Banata.

PREZIME OSTALO TEK U JEDNOJ KUĆI

Brojna familija Birimac skoro dva veka bila je bez premca u Bašaidu. Po ekonomskoj moći, površini oranica, blagu u štalama i svinjcima, uticaju na društvena zbivanja... Ali vreme je svoje učinilo. Sve se izokrenulo. Ovo prezime ostalo tek u jednoj kući. Nosi ga Jovan, kondukter pred penzijom u kikindskom “Autoprevozu”. Konji su davna prošlost Birimaca. A Jovan zna priču o čuvenom pretku Dimitriju i konju koji je poklonio knezu, ali tome ne pridaje poseban značaj. Od sećanja se, veli, ne živi.