Top 7 tehnologija koje više ne koristimo

Napredak je nezaustavljiv, a svet se neprestano menja! Jer, da li se sećate kada ste poslednji put slušali muziku sa audio-kasete? A tek koliko je godina prošlo otkad ste sa svog kompjutera nešto prebacili na flopi-disk? Verovatno bar desetak…

Telegraf vas podseća na stvari bez kojih je nam je život u drugoj polovini dvadesetog veka bio nezamisliv, a sad su vam verovatno zaturene u nekoj fioci. Ako ste ih uopšte sačuvali…

1. FLOPI-DISK

Flopi-disk ili flopi-disketa (FDD), uređaj za čuvanje podataka koji je bio glavni prenosivi uređaj do pojave CD-a, kasnije i DVD uređaja i medija, pojavio se još krajem 60-ih godina prošlog veka. Imao je prečnik od čitavih 8 inča (200 mm), komercijalno je postao dostupan 1971. godine.

Nekad popularni “flopi”, kao i ostali magnetni diskovi, sastoji se od glava, cilindara i sektora. Glava flopi-diska zapravo je jedna njena strana, cilindar je jedna kružnica oko središta koja se nalazi na jednoj glavi, a cilindri su podeljeni na sektore. Na klasičnom flopi-disku kapaciteta 1,44 MB nalaze se dve glave, 80 cilindara s po 18 sektora, svaki od po 512 bajta.

Skoro 20 godina suvereno je vladao računarskim svetom i bio glavni prenosnik podataka među računarima. Danas se gotovo i ne koristi zbog mnogo većih i bržih CD i DVD medija, kao i USB fleš-stikova.

2. AUDIO-KASETA

U vreme digitalne memorije, MP3, mikro kartica i hard diskova, samo se još stariji ljubitelji muzike prisećaju dobre stare kasete. Audio-kasete sa magnetnom trakom sa nama su još od šesdesetih godina prošlog veka, kada ih je usavršila holandska kompanija “Filips”. Format je ubrzo postao popularan, pošto “Filips” nije zahtevao licence za proizvodnju kaseta.

U to vreme kaseta je predstavljala revolucionaran izum, pre svega jer je značila uspon u svet muzike po sopstvenoj volji i izboru. Na kasetu su se mogle da se snimaju popularne radio emisije, naročito top-liste, a najnovija pesma omiljenog benda čekala se satima, s prstom na “rec”. Kaseta se mogla i presnimiti, ali je kvalitet snimka u tom slučaju drastično opadao.

Kasetofoni su postajali sve manji, pojavili su se i vokmeni sa slušalicama, a svaki bolji auto-radio imao je ugrađen plejer za kasete. Vrhunac rasprostranjenosti kaseta bila je 1989. godina, kada ih je samo u Britaniji prodato 83 miliona primeraka.

Kasete su dugo odolevale i nakon što se pojavio CD format, pošto kompakt diskove tada nije bilo lako piratizovati. Ipak, razvojem kućnih računara i CD rezača sa njima, starim kasetama, koje su decenijama predstavljale deo pop-kulture, konačno je došao kraj.

3. DIGITRON

Kalkulator ili digitron je minijaturni, elektronski računar namenjen, po pravilu, jednostavnim proračunima. Pojavio se početkom sedamdesetih godina dvadesetog veka.

Uređaj baziran na integralnom kolu koje je moglo da sprovodi bazične računske operacije (sabiranje, oduzimanje, množenje i deljenje) izmislili su američki inženjeri, koji su, ostavši bez posla u svemirskom programu, osnovali svoje privatne firme. On se sastojao od kućišta u kome je bila štampana ploča sa navedenim integralnim kolom, baterija ili akumulator, a spolja displej i tastatura. Dimenzije su bile obično takve da može da stane u džep (džepni kalkulator).

U početku su ga proizvodile, i to po visokoj ceni, ugledne američke firme kao što je “Hjulit Pakard”, dok ga danas najviše “štancuju” kineske firme po izuzetno niskoj ceni. Funkcije kalkulatora u novije vreme preuzeli su računari i, naročito, mobilni telefoni, pa se danas koristi u mnogo manjoj meri nego ranije.

4. VIDEO-KASETA

Video-kasete ili VHS (Video Home System) kasete u upotrebi su od druge polovine sedamdesetih (prvi VHS plejer predstavljen je 1977. godine u Čikagu). Prvih godina industrija je bila u svojevrsnom “ratu” između VHS-a i Betamaksa (skraćeno: Beta), ali je VHS odneo pobedu zbog svojih prednosti poput dužeg vremena prikazivanja videa, bržeg premotavanja unapred i unazad i manje komplikovanog i jeftinijeg plejera, tj. čitača.

Kraj osamdesetih i početak devedesetih bile su zlatne godine video-kaseta, pa je u to vreme došlo do prave “poplave” video-klubova. Otvarani su po podrumima i garažama, a mnogi od njih su imali kolekcije od svega stotinak filmova. Jedno od pravila bilo je i to da su kasete, prilikom vraćanja, morale da budu premotane na početak, a članske karte klubova u početku su bile kartonske. Masovno su se kupovale i prazne kasete, koje su najčešće služile za snimanje filmskih hitova sa TV-a ili omiljenih muzičkih spotova sa tada neprikosnovenog MTV-ja.

Krajem devedesetih došli su “crni dani” za VHS, jer su ga “pregazili” optički diskovi. Proizvodnja VHS-a počela je da drastično opada od 2000. godine, a od 2006. godine nijedan zvanični filmski studio u SAD nije objavio novosnimljeni film u VHS formatu.

5. PEJDŽER

Pejžer je gedžet koji je nekako najbrže otišao u prošlost, jer je na ovim prostorima bio aktuelan nepunih deset godina. Iako prvi pejdžeri u svetu, prezicnije u Americi, datiraju još iz pedesetih godina prošlog veka, pravu funkciju dobili su znatno kasnije, a u Srbiji su se pojavili početkom devedesetih.

Sistem je funkcionisao tako što bi poruka izdiktirana operateru u telefonskom centru u kratkom roku bila prosleđena na pejdžer korisnika. Ipak, ta komunikacija je bila jednosmerna, pa je vlasnik pejdžera u tom slučaju obično morao da pronađe fiksni telefon, jer je “javi se” upravo i bila najčešća poruka.

Kao i svaka tehnološka inovacija, u početku je, zbog visoke cene, bio dostupan samo probranoj klijenteli, pa je na neki način bio i statusni simbol. Nekoliko godina kasnije postao je pristupačan i “običnim” smrtnicima, ali se u međuvremenu “dogodio” mobilni telefon, pa se pejdžer vrlo brzo preselio u istoriju.

6. GRAMOFONSKA PLOČA

Gramofonska ploča je vrsta nosača zvuka, veoma popularna do 80-ih godina prošlog veka, koja datira još s kraja 19. veka, tačnije iz 1887. godine. Poznata je i kao LP (skraćeno od “Long Play”, kod nas su se još zvale i “longplejke”) i vinil. Sama ploča je okrugla i od polivinilske mase. U nju je, spiralno ka centru, urezana traka u kojoj različita nazubljenost znači različit zvuk.

Reprodukcija zvuka vršila se preko gramofona, tako što je pogonski mehanizam okretao držač gramofonske ploče. Zatim se ručica sa gramofonskom iglom spuštala na gramofonsku ploču, pratila brazde urezane na ploči i pritom vibrirala levo-desno. Te mikro vibracije su se vodile na izvor zvuka, a to su u početku bile trube za reprodukciju, gde su se vibracije pojačavale i pretvarale u zvuk. Kasnije se tu nalazilo pojačalo, koje je dalje bilo povezano sa zvučnikom.

Najstarija srpska ploča, prečnika 17 centimetara, snimljena je 1903. godine u Beogradu i potom štampana u Londonu. Gramofonske ploče su suvereno vladale sve do pojave CD tehnologije, koja je uspela da istisne sa tržišta vinilsku ploču, pretvorivši je zajedno sa gramofonom u tehnološki otpad.

Poslednjih godina gramofoni i ploče ponovo stiču popularnost kod nas, pa se čak otvaraju nove prodavnice ploča i oživljavaju zamrle berze ploča. Ipak, reč je pretežno o kolekcionarima i pasioniranim ljubiteljima čuvenog “krckavog“ vinilskog zvuka, dok u masovnoj upotrebi primat i dalje drže digitalni nosači zvuka.

7. ANALOGNI FOTO-APARAT

Prvi foto-aparat pojavio se JOŠ davne 1888. godine, a proizvela ga je američka firma “Kodak”. “Stari”, analogni foto-aparat imao je kompaktno kućište, njime se moglo lako rukovati, a koristio je smotani film.

Ideja je bila da kada se “ispuca“ film, aparat odnese u fotografsku radnju, koja razvija slike i vlasniku ga vraća sa novim uloženim filmom. Film je najčešće imao 36 snimaka i bio je obložen emulzijom osetljivom na svetlo, pa se često dešavalo da ostanemo bez toliko iščekivanih fotografija sa rođendana, letovanja ili nekog “jako važnog događaja” zato što je film osvetljen.

Već osamdesetih godina prošlog veka počela je da se razvija digitalna tehnologija, koja je velikom brzinom potisnula analognu u svim sferama ljudske delatnosti, pa su tako i digitalni foto-aparati zamenili analogne. Savremeni, digitalni foto-aparati, koriste memorijsku karticu za smeštaj podataka koja se pokazala mnogo praktičnija i efikasnija, dok su skupe laboratorije za razvijanje filma zamenili računari.

U početku su, kao i svaka novotarija, digitalni aparati bili prilično skupi, ali su posle nekoliko godina postali pristupačni. Više nema bojazni da ćemo ostati bez fotografija, čak odmah možemo i da vidimo “kako smo ispali” i eventualno ponovo “škljocnemo”. Međutim, digitalni aparati su u “penziju” poslali i foto-albume, jer gotovo niko više ne prebacuje fotografije na papir. Uostalom, i šta će nam, jer sada je tu globalni album za fotografije − Fejsbuk.

Izvor: Telegraf {jathumbnail off}