Za kilogram paradajza ove godine treba izdvojiti duplo više novca nego prošle sezone. Cena je od 80 do čak 120 dinara. Prodavci za tezgama pravdaju se lošim vremenskim prilikama, skupim gorivom, većim troškovima. Stručnjaci kažu da su glavni razlog za „paprene“ cene povrća obilne padavine, ali i činjenica da su mnogi povrtari odustali od sejanja paradajza, jer su ga prošle godine davali za bagatelu. Oni koji i dalje gaje ovu kulturu, tvrde da udela u „zidanju“ cene imaju i preprodavci, jer od njih kupuju povrće za 30 dinara, a posle ga prodaju i tri ili čak četiri puta skuplje.
Nakupci, naravno, rade „na crno“ dobro su organizovani, otkupljuju i do nekoliko puta jeftinije robu do seljaka, a zatim angažuju prodavce, koji rade za simboličnu nadoknadu.
Sadimo paradajz šljivar već godinama i lane nismo mogli ni da prodamo sve što smo ubrali, dok je ove godine potpuno drugačije, kaže Dragan Vojnović, poljoprivrednik iz Srema. Toliko je bilo kiše da se dešavalo da danima ne možemo da uđemo u njivu. Sad nema dovoljno povrća, zbog loše godine i manje zasada, ali ni kvalitet ploda nije vrhunski. Zato nakupci mogu da kalkulišu sa plaćanjem. Dajemo im na veliko robu za 30 dinara po kilogramu, ali drugo rešenje nemamo, jer treba da izvučemo ono što smo uložili.
Miroslav Kiš, iz Asocijacije poljoprivrednika, smatra da je cena paradajza na pijacama visoka zbog nedostatka ovog povrća.
Zbog vremenskih neprilika teško ga je bilo sačuvati, a i manje ljudi se odlučilo da ga sadi, jer su lane loše prošli, pošto je cena bila niska, objašnjava Kiš. Preprodavci moraju imati svoju računicu, ali ne smeju preterivati. Nedostatak proizvoda na tržištu njima omogućava da povećaju cenu.
Stručnjaci smatraju da, dok se ne izgrade velike moderne zelene tržnice i ne uvedu obavezna registracija i poreklo proizvoda, nakupci neće prestati da diktiraju cene.
Proizvođači uglavnom nemaju sredstava, a ni slobodnog vremena da svakodnevno putuju u Beograd, napominje Dragoljub Rajić, iz Mreže za poslovnu podršku. Da bi običnim automobilom sa najnižom potrošnjom goriva otišli i vratili se iz Leskovca do prestonice na gorivo i putarine, morali bi da daju više od 6.200 dinara i zato robu prodaju nakupcima koji onda zarađuju daleko više nego proizvođači. Problem je što često država te iste nakupce ne kontroliše, imaju li registrovanu firmu za prodaju i papire o poreklu robe, kao i kojim količinama prometuju. Tako se kombiji i kamioni puni robe nađu na ulicama, u ćoškovima, na autobuskim stajalištima, legalnim i divljim pijacama i buvljacima.
Pratite nas na našemTELEGRAM kanalu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu
