Centralna srpska planina, Rudnik ili "krov Šumadije" kako ga mnogi zovu, je svetski fenomen smatraju arheolozi. Oni su našli dokaze da ljudi u kontinuitetu već 6.500 godina neumorno obrađuju stene rudničkih visova i jaruga u potrazi za srebrom, olovom, bakrom i kvalitetnim kamenom.
Iskopavanja na lokalitetu Prljuša potvrdila su da je ruda bakra eksploatisana u doba eneolita, pre 4 do 4,5 hiljada godina, što Prljušu svrstava među najstarije rudnike sveta, kažu u Arheološkom institutu.
Praistorijski rudari kopali su od dna prema vrhu brda, zapunjavajući stara okna jalovinom. Razlika u visini okana na Prljuši znači da su rudari u podnožju Prljuše kopali vekovima pre naslednika koji su ostavili tragove na vrhu.
Već u praistoriji Rudnik je bio izvozni centar bakra. U eneolitskoj nekropoli u Dolnoslavu u Bugarskoj pronađeni su predmeti proizvedeni od rude s Rudnika. Ali ni to nije početak jer su ljudi iz Starčevačke kulture 7,5 hiljada godina pre nove ere dolazili na Prljušu po gorski kristal.
Nažalost, kako stvari stoje, arheolozi već sada mogu da se bave i mnogobrojnim napuštenim seoskim kućama na Rudniku. Pustoš se vidi već od skretanja sa Ibarske magistrale na srednjovekovni "put srebra" kojim je rudnički dragoceni metal, poznat po izuzetnoj čistoći izvožen širom Evrope.
On prolazi kroz selo Zagrađe, na prostoru nekadašnjeg velikog podgrađa-trgovišta pod Ostrvicom, najtvrđem severnom srpskom uporištu od Nemanje do pada despotovine, i jednom od najvećih ugašenih vulkana na području Srbije.
Po rečima arheologa, cela planina je bila živo područje, na kome nisu cvetali samo rudarstvo i trgovina već i kultura.
Arheologija je veoma kasno stigla na Rudnik, iako je reč o pravom fenomenu ljudske civilizacije, mestu gde život i rudarstvo u kontinuitetu traju od najranije praistorije do danas.