Milutin Stefanović, olimpijac za portal Ikragujevac: „ Odavde odlazim na takmičenja koja traju u proseku sedam dana i onda opet u moj Kragujevac “

Tvoja porodica je vekovima već stacionirana u Kragujevcu i važi za jednu od uticajnijih, za koga si posebno vezan?

-Moja porodica je u Kragujevcu od kraja 19. veka, poznato je da su u Kragujevac došli zbog biznisa, bili su ispred svog vremena i ostaće upamćeno da su u Kragujevcu pokrenuli najveću prehrambenu industriju tog doba. Možda su tada uživali određeni uticaj, u vremenu do početka Drugog svetskog rata. U tom periodu bili su veliki humanisti i zaljubljenici u Kragujevac. Danas tog uticaja nema, sada smo samo starosedeoci, i uživamo u tom statusu. Posebno sam vezan za na žalost preminule, tetku Milevu i dedu Tanasija koji su mi i usadili poštovanje prema moji predacima. U pripadnosti porodici, ali i kraju iz koga potičem sam mnogo puta izvukao veliku snagu da pronađem sebe, i prebrodim uzburkano more kojim sam plovio.

Koliko vremena provodiš u rodnom Kragujevcu?

-Na moju sreću, moj sport je amaterski, pa nisam morao da odlazim iz Kragujevca u potrazi za materijalnim. Isto je i meni u Kragujevcu, i američkom strelcu u Americi i nemačkom u Nemačkoj. Uslovi koje Kragujevac ima su više nego dovoljni da se veći deo priprema odradi baš kod kuće. Odavde odlazim na takmičenja koja traju u proseku sedam dana i onda opet u moj Kragujevac.

Kada si prvi put uzeo pušku u ruke?

-1997 godine sam probao, zaljubio se fatalno i ostao sve do dana današnjeg.

Sećaš li se prvog takmičenja?

-Davno beše, ali da sećam se. Bilo je to na tradicionalnom „ Zastava Kupu “ u Hali Jezero već na proleće 1998 godine. Bilo je teško, napeto, stresno, ali što je najvažnije meni se svidelo.

Šta je najbitnije za dobrog strelac, pored mentalne snage?

-Za dobrog strelca je bitno da voli da puca, i da se mentalno i motorički slaže sa puškom ili pištoljem. Ali , za vrhunskog strelca je potrebno mnogo toga što generalno krasi svakog uspešnog sportistu. Streljaštvo je stručno gledano, jako kompleksan sport i iziskuje neke drugačije veštine od ostalih sportova. Disciplina, potpuna kontrola emocija i emocionalna zrelost. Ali i hrabrost, odvažnost, da se u najtežem i najstresnijem trenutku povuče obarača i ispiše istorija!

Osvojio si pregrršt medalja, na koju titulu si naponosniji?

Sigurno je to svetski rekord koji sam postavio 2017 godine, u disciplini vazdušnom puškom kojom sam postigao mnogo toga.

Da li si, uz takmičenja, dovršio fakultet fizičke kulture?

-Da, uspeo sam i ako sam dugo studirao. Bilo je to jedno od obećanja koje sam dao dedi Tanasiju i nije bilo upitno da li ću diplomirati. Baš te 2017 godine sam diplomirao, naravno na temu Streljaštva!

Lokalpatriota si, gde bi prvo odveo stranca koji bi posetio Kragujevac?

-Volim svoj grad, ali i celu Šumadiju. Smatram da je prelepa, i uvek mi srce bude puno kada prolazim kroz njene lepote u povratku kući. Mnoge sam strance već ugostio, ali od neizistavnih lokaliteta u Šumarice, Saborna Crkva, Milošev Venac , ali i večernja šetnja ulicom Lole Ribara, Miloja Pavlovića krug oko Zelengore do Gimnazije i na kafu u neki od lokalnih kafića. Crkva na Oplencu i Karađorđev park, ali i lepe male vinarije na obroncima grada, Gledićke planine, Drača,Žirovnica..

Znamo da si kolekcionar majici sa potpisom Smaka, koliko ih poseduješ?

-Nisam siguran koliko ih imam, ali i ne brojim. To je nešto što mene čini potpunim. Ne bih se složio sa izrekom da „ odelo ne čini čoveka “. Ne čuvam ih, već ih nosim i to svakodnevno. Pored majica Srbija, one su nezaobilazan deo mog prtljaga za takmičenja. Grupa Smak je kulturološki guru Kragujevca. Meni , kao nekome ko jako oseća pripadnost ovom gradu, njihova muzika je pozadinska muzika života.

Kako se porodica održava u ovom teškom vremenu za sve?

-Porodica se ujedinila, okupila i brani se od virusa, svetskih zavera jedinstvom i ljubavlju. Sve svoje slobodno vreme provodim sa njima, sa moje dve ćerke i suprugom, ali se trudimo i da obilazim roditelje i bake.

Ima li, među mlađim članovima „ Čika Mate “, nekoga koga bi posebno izdvojio?

-Čika Mata je jedan veliki Klub! Povezani jakom sinergijom , svi članovi su okupljeni oko iste pasije, streljaštva. Teodora Vukojević, Marko Ivanović, Stevan Jovanović, Bogdan Jovanović, Dušica Pantelić, Milica Milošević, Uroš Aleksić.. Svi oni su bar jednom bili prvaci Srbije a neki od njih su već i standardn reprezentativci Srbije!

Sa kim slaviš uspehe i priznanja?

Porodica i moji prijatelji koji su uvek tu, i ako ja za njih često nisam tu jer sam odsutan i propustio sam mnoge bitne događaje u njihovim životima.

Koje ti je omiljeno mesto za opuštanje u Kragujevcu?

-Nekada je to bio Trg kod gimnazije, danas su to Šumarice i Veliki Park gde provodim možda i najviše vremena sa porodicom. Volim da odem i u svoju vikendicu u Desimirovcu, za koju se nadam da ću u budućnosti imati više vremena.

Koliko tii znače odlasci u prirodu sa porodicom?

-Mi stanujemo u soliteru, svaki izlazak u priprodu nam je dragocen. Mislim da smo ljubav prema prirodi uspeli da usadimio i deci. One to sada i same traže, pa i kada smo umorni i na kraju snage , uvek nađemo vremena za odlazak u Park ili Bubanjsko Jezero.

Voliš li da se latiš mikrofona ? Koja pesma najbolje opisuje tebe?

-Jedan od mojih dečačkih snova bio je i taj da sa svojim prijateljima postanem vlasnik kafića. To se i ostvarilo 2012 godine i trajalo 4,5 godina. Za to vreme, mi smo pokušali da vratimo starogradsku muziku kod mladih. Mislim da smo u tome uspeli, i na tom putu sam upoznao mnoge prelepe tekstove i muziku šumadijske narodne muzike, ali i hercegovačke, makedonske, vojvođanske.. U tom istraživanju, za mene je ostala jedna pesma koju je otpevao Dobrivoje Topalović „Kosi tata, kosim ja“ koju na sreću svih onih koji to slušaju ne pevam jako često.

Autor: Mario Badjuk
Foto : Privatna arhiva