Sveti mučenici Leontije, Ipatije i Teodul

Za carovanja Vespazijanova življaše u Rimu jedan senator, po imenu Adrijan, čovek svirep, bezdušan i vičan svakome zlu. Čuvši za hrišćane: da se gnušaju mnogoboštva i idolskih žrtava, da ruže bogove obožavane od Rimljana i Grka, da propovedaju Hrista kao jedinog istinitog Boga, i da mnoge obraćaju u svoju veru, – Adrijan se ispuni revnosti za pogane bogove svoje, ode caru i moli ga da mu da vlasti nad hrišćanima: da ih primorava na idolopoklonstvo, a da muči i ubija one koji se ne budu hteli klanjati idolima. Car mu odmah dade tu vlast, i postavi ga za igemona Finikije sa punomoćijem da goni sve koji veruju u Hrista. Otputovavši iz Rima, i približavajući se Finikiji, Adrijan bi obavešten da se u gradu Tripolu nalazi neki vojenačalnik Leontije, koji ruži drevne bogove, odvraća od njih ljude, učeći ih da im ne prinose žrtve i da im se ne klanjaju, ruši otačke zakone, i mnoge je pridobio. Igemon Adrijan odmah posla u grad Tripol tribuna Ipatija sa četom vojnika, da uhvati Leontija i drži ga pod stražom do njegovog dolaska.

Sluga Hristov Leontije bejaše rodom iz Grčke, velikotelesan uzrastom, snažan, krepak i hrabar u bitkama, u kojima odnese mnoge pobede. Zato beše veoma čuven i uvažavan među vojnicima. Pored toga Leontije beše od prirode obdaren velikim umom i razumom, pun mudrosti i životnog iskustva, kao i knjižne učenosti. Znajući da postoji samo jedan istiniti Bog – Gospod Hristos, i verujući u Njega, Leontije Mu neprestano služaše, provodeći svoj život celomudreno. Veoma milostiv prema ništima, on hranjaše gladne, odevaše nage, zbrinjavaše putnike, i ukrašavaše sebe svima dobrim delima, zbog čega i bi udostojen pobedničkog venca od Gospoda.

Kada se četa vojnika približi k Tripolu, tribun Ipatije se iznenada razbole od teške groznice i vatruštine, i govoraše svojim vojnicima: Znam zbog čega me snađe ova bolest: bogovi se razljutiše na me što im, polazeći na ovaj put, ne prinesoh dolične žrtve; zbog toga me oni i kažnjavaju ovom bolešću. – Gledajući svoga tribuna kako teško pati, vojnici ga sažaljevahu, i behu utučeni što on već tri dana ništa ne okusi, a bolest se svakog časa naglo pogoršavaše i prećaše smrću. No kada posle trećeg dana nastupi noć, tribunu se javi u viđenju anđeo Gospodnjn i reče mu: Ako hoćeš da budeš zdrav, onda zajedno sa svojim vojnicima zavapi tri puta k nebu: „Bože Leontijev, pomozi mi!“ Ako to učiniš, odmah ćeš ozdraviti.
Trgnuvši se i otvorivši oči, tribun, još u vatri, ugleda svetog anđela gde stoji pred njim u obliku divnog mladića, obučenog u belu kao sneg haljinu, i reče anđelu: Ja sam s vojnicima poslan da uhvatim Leontija i da ga čuvam pod stražom do dolaska igemona Adrijana, a ti mi naređuješ da prizovem u pomoć Boga Leontijevog.

Kada to govoraše bolesni tribun, anđeo postade nevidljiv za oči njegove. Užasnut, tribun razbudi prijatelje svoje što spavahu blizu njega i reče im: Čujte, braćo, kakvo sam viđenje imao: tek što u prvom snu zadremah, preda me stade jedan svetli mladić i savetova mi da zajedno sa svima vama prizovem Leontijevog Boga, pa ću ozdraviti. Probudivši se, ja očima svojim jasno videh tog mladića, posle čega on postade nevidljiv za moje oči.
Nije to teška stvar, rekoše prijatelji tribunu, rado ćemo svi to učiniti, samo da ti ozdraviš. – A jedan od prijatelja tribunovih, po imenu Teodul, naročito se veoma divljaše viđenju bolesnikovom i marljivo ga raspitivaše kakav bejaše taj mladić koga on vidi u snu i na javi. Bolesnik mu potanko opisivaše izgled anđela Božjeg, a srce se Teodulovo razgorevaše ljubavlju prema još nepoznatom za njega Bogu Leontijevom. Kada pak svi vojnici poustajaše od spavanja i, okupljeni oko bolnog tribuna, doznadoše za njegovo viđenje, oni svi bez izuzetka. ustadoše, i gledajući k nebu, zajedno sa bolesnikom triput uskliknuše: Bože Leontijev, pomozi!

I bolesni tribun odmah ustade zdrav kao da uopšte ni bolovao nije. A kada dođe vreme ručku, tribun stade sa prijateljima svojim jesti, piti i veseliti se. No Teodul, videvši takvo čudo sa tribunom, beše naročito zapanjen time, i seđaše izdvojen, razmišljajući ćutke u sebi: Ko je taj Leontije, i ko je Bog Leontijev? – Međutim drugovi zvahu Teodula da jede i pije s njima, no on, pretpostavljajući glad, ne hte ništa da okusi. Videći pak da su vojnici pod uticajem vina zaboravili na igemonovo naređenje, Teodul im reče: Eto, Adrijan će nas sutra ili prekosutra sustići, a mi i ne pomišljamo da potražimo čoveka koga nam je naređeno da uhvatimo. Ako dakle hoćete, ja i tribun poći ćemo pre vas u grad i potražiti onoga, po koga smo poslani.

Rekavši to, i ubedivši tribuna da pođe sa njim, Teodul i Ipatije krenuše zajedno ka gradu. A kad iziđoše na vrh gore, gde se nalazio grad Tripol, gle, Leontije im izađe u susret i pozdravi ih ovakovim rečima: Radujte se u Gospodu, braćo! – A tribun i Teodul odgovoriše: Raduj se i ti, brate! – Koga ste došli ovde da tražite? upita Leontije. Oni rekoše: Car Vespazijan je obavešten da u ovom gradu živi neki čovek blagorodan, pametan, dobrodeteljan i hrabar, po imenu Leontije; mi smo poslani da pronađemo njegov dom; za nama ide igemon Adrijan, kome car poveri na upravu ovu Finikijsku oblast; igemon sam želi da vidi Leontija kao čoveka dragog bogovima, i da ga sa velikom češću pošalje k caru; i sav senat rimski hoće da vidi Leontija, pošto je svima poznata njegova hrabrost u bitkama, veština u upravljanju, velika ljubav prema bogovima i mnoga druga slavna dela njegova.

Čuvši to, blaženi Leontije im reče: Vidim da ste stranci i ne znate šta se u ovom gradu zbiva. Nego hajdete sa mnom mome domu, i malo se odmorite od puta, pa ću vam ja pokazati Leontija, koga vi nazivate prijateljem bogova vaših. Ustvari pak on nije prijatelj bogova koje vi poštujete, nego znajte da je on hrišćanin, veruje u Gospoda Isusa Hrista.

Slušajući to, Ipatije i Teodul se pitahu među sobom: Ko je ovaj čovek što govori da je Leontije hrišćanin? nije li rođak njegov? – I onda upitaše nepoznatog im čoveka: Kako ti je ime? – On odgovori: O imenu mome ovako piše u knjigama: Na aspidu i guju nastupaćeš i gazićeš lava i zmiju (Ps. 90, 13). Jer meni treba da zgazim lava – đavola, nevidljivog neprijatelja, i zmiju – igemona, vidljivog neprijatelja; isto tako treba da nastupim, kao na aspide i guje, na njegove savetnike i revnosne služitelje demona. I kada budem uzlikovao nad svom vojskom lava, tada će od dela zablistati ime moje.

Ove reči behu zagonetne tribunu i Teodulu; i pokušavajući da ih objasne sebi, oni u nedoumici i čuđenju iđahu za ovim čovekom domu njegovom. Sveti Leontije ih ugosti, predloživši im trapezu. Pošto jedoše, oni rekoše: Mi smo, dobri čoveče, veoma zadovoljni tvojim ugošćenjem. A sada dovrši svoje dobročinstvo: pokaži nam Leontija, koga mi ištemo. Kada pak stigne Adrijan, mi ćemo ga obavestiti o tebi dobrotvoru našem, kako si veliku ljubav pokazao prema nama, i on će te za to udostojiti velike časti, i ti ćeš biti u društvu prijatelja carevih. – Sveti Leontije im na to reče: Ja sam Leontije koga vi tražite; ja sam taj vojnik Isusa Hrista, po koga vas Adrijan posla da ga uhvatite.

Tada tribun i Teodul pripadoše k nogama Leontiju, govoreći: Slugo Boga višnjega! prosti nam greh naš, i pohitaj da umoliš za nas Boga tvog, da On i nas izbavi od idolopokloničkog bezbožja i od ljutog zvera Adrijana, jer i mi hoćemo da budemo hrišćani. – Zatim ispričaše Leontiju kako se bolesnom tribunu javi anđeo, i kako bolest bi prognana prizivanjem Boga Leontijeva.

Čuvši to, sveti Leontije se obradova zbog sile Hristove i, prostrevši se krstoliko po zemlji pred Bogom, sa suzama se moljaše govoreći: Gospode Bože, Ti hoćeš da se svi ljudi spasu i dođu u poznanje istine, pogledaj na nas u ovaj čas: Ti si učinio da meni sleduju ljudi koji su došli protiv mene; stoga Te molim: sačuvaj i mene, ovcu Tvoju, i njih sa mnom zajedno prosveti svetlošću milosrđa Tvog; izlij na njih blagodat Svetog Duha Tvog; izgradi čisto srce u njima i, osenivši ih svetim znakom Tvojim, načini ih nepobedivim vojnicima Tvojim; naoružaj ih i ukrepi protiv neprijatelja – đavola, i protiv slugu njegovih, da bi ove sluge Tvoje razmrskale glavu nevidljive zmije i vidljivog zvera zlog Adrijana.

Posle tako tople molitve svetoga Leontija, svetao oblak siđe na tribuna Ipatija i na druga njegovog Teodula i, zaklonivši ih, krsti ih orosivši ih kišom. Videći to, sveti Leontije prizivaše nad njima, dok ih kiša orošavaše, ime Presvete Trojice: Oca i Sina i Svetoga Duha. A po čudesnom krštenju tom on uznese hvalu Bogu, rekavši: Slava Tebi, Bože moj! jer ne prezireš molitvu onih koji Te ljube i ispunjuješ volju onih koji Te se boje!

Obukavši novokrštene u bele haljine, sveti Leontije naredi da se pred njima nose upaljene sveće. U to vreme stigoše u grad i ostali vojnici koji behu zaostali na putu, i raspitivahu se za Leontija, kao i za svog tribuna i za Teodula. A kad ih nađoše i ugledaše tribuna i Teodula u belim haljinama i upaljene sveće pred njima, čuđahu se i nedoumevahu šta to treba da znači. A kad zatim doznaše da su postali hrišćani i krstili se, vojnici se uznemiriše i negodovahu zbog toga. Usto i neki građani, saznavši za to, stadoše stvarati bunu po gradu, vičući: Neka budu spaljeni oni koji sramote naše bogove! – I nastade veliki metež u gradu: jedni zaštićivahu Leontija sa ostalim hrišćanima, a drugi hoćahu da ih pobiju; no ipak se ne usuđivahu da im po svojoj volji učine neko zlo, nego očekivahu dolazak igemona. 

Nakon dva dana igemon Adrijan se približi gradu, i svi mu izađoše u susret, i obavestiše ga o Leontiju i o ostalim hršćanima s njim. Jedan čovek, govorahu oni, po imenu Leontije a po veri hrišćanin, odvraća sve od naših bogova nekim svojim volšebnim lukavstvima. On veliča nekakvog čoveka, koji od Jevreja bi šamaran i na smrt predan, a od Pilata bijen i raspet. Pored toga, taj isti Leontije svojim uobičajenim činima zavede čak i carske vojnike, privuče ih u galilejsku veru, i obuče ih u bele haljine; i evo već je treći dan otkako ih neprekidno drži u svome domu, i zajedno s njima slaveći svoga, nekada raspetoga, Hrista, bezbrojnim hulama nipodaštava bogove naše.

Adrijan smesta posla vojnike da uhvate Leontija, tribuna Ipatija i Teodula, da ih vrgnu u tamnicu i drže pod stražom do sudskog isleđenja. Zatim, ušavši u grad, igemon posveti taj dan odmoru od puta. Sveti pak Leontije, nalazeći se u tamnici sa svojim sasužnjima, neprestano ih ceo dan poučavaše o svetoj veri i sokoljaše na mučenički podvig, ukazujući im na buduću nagradu; a svu iduću noć on provede s njima u molitvi, psalmopojanju i slavoslovljenju Boga.

Sutradan igemon Adrijan sede na sudištu, i izvedoše pred njega svete sužnje iz tamnice radi saslušanja. On upita Leontija: Jesi ti Leontije? – Jesam, odgovori sveti Leontije. – Kakvog si čina, produži igemon, i kakvim si to činima i vradžbinama zaveo ove vojnike, koji su svagda verno služili caru našem, te sada služe Bogu tvome? – Ja sam, odgovori Leontije, vojnik Hrista moga; ja sam sin one istinite Svetlosti koja obasjava svakoga čoveka koji dolazi na svet, i svaki koji ide k toj Svetlosti neće se spotaći (sr. Jn. 1, 9; 11, 9-10). Ipatije i Teodul znaju sada da je početak, delanje i završetak spomenute mnome Svetlosti – sam Hristos, Sin Božji i Bog bespočetni, savečan Ocu, Svetlost od Svetlosti, Bog od Boga; poznavši Njega, oni ostaviše bogove tvoje, načinjene od drveta, kamena ili kostiju beslovesnih životinja; ti su bogovi neživi i nemoćni, i lako se uništavaju.

Rasrđen slobodnom rečju Leontijevom, igemon naredi slugama da ga snažno biju. A on bijen, podiže oči svoje k nebu, otkuda očekivaše pomoć Božju, i govoraše igemonu: Bezumni mučitelju! ti smatraš da mene mučiš, a ustvari ti sebe sama više mučiš, jedući se u srcu svom.

Posle dugog bijenja svetog Leontija, igemon naredi da ga ponova odvedu u tamnicu. Zatim, obraćajući se Ipatiju i Teodulu, igemon ih upita: Zašto vi odbaciste otačke običaje u kojima se od detinjstva vaspitavaste, i ostaviste vojničke plate, te ožalostiste cara? – Sveti odgovoriše: Mi dobismo bolje plate od Cara Nebeskog: jer nam On dade hleb koji silazi s neba i nikad se ne može potrošiti, i čašu vina koja ističe iz rebara Hristovih.

Adrijan im na to reče: Tim nepotrebnim i besmislenim rečima vas je naučio pogani Leontije; a ja vam kažem: učinite po volji caru. Eda li ne znate njegovo naređenje: velikim počastima i velikim činovima nagrađivati vojnike koji poštuju bogove, a na ljute muke stavljati i ubijati one koji se odvraćaju od bogova? – Odgovarajući na to, sveti Ipatije i Teodul rekoše: Naše vojnikovanje je na nebesima, a ti čini s nama šta hoćeš; ti si revnitelj poganih bogova tvojih i okomio si se na nas nevine; ali će uskoro poginuti i tvoj život, jer je skraćeno vreme dana tvojih.

Ispunivši se jarosti, Adrijan naredi da tribuna nagog obese na mučilišnom drvetu i da mu železnim noktima stružu telo, a da Teodula prostrtog na zemlji biju bez poštede. Junački trpeći te muke, sveti mučenici ništa drugo ne govorahu, nego se samo Bogu moljahu, kao što ih sveti Leontije beše naučio, i ove reči proiznošahu: Spasi nas, Bože, jer nesta svetih (Ps. 11, 1). Videći da mučenici ostaju čvrsti i nepokolebljivi u Hristovoj veri, mučitelj ih osudi na smrt: da im se sekirom odseku glave. Vođeni na smrt, sveti Ipatije i Teodul pevahu: „Ti si pribežište naše, Gospode! U ruke Tvoje predajemo duše svoje“. – I s radošću podastreše pod sekiru glave svoje za Hrista, i posečeni, oni otidoše ka Gospodu da iz Njegove desnice prime pripremljeni im venac.

Posle toga sveti Leontije bi ponova izveden pred igemona na sud. I reče mu igemon: Leontije, poštedi svoj život, da ne bi iskusio one teške muke, koje iskusiše zavedeni tobom tribun i Teodul. Poslušaj me, pa prinesi bogovima žrtvu, da se udostojiš velikih počasti ne samo od mene nego i od samoga cara i od celog rimskog senata, jer car i velikaši silno žele da te vide. – Sveti Leontije odgovori: Ja ne želim da vidim lice tvoga cara, koji je protivan i mrzak Bogu mom. Nego ako hoćeš, Adrijane, postani ti prijatelj Hristu mome. Učiniš li to, ja ću ti pokazati koliku ćeš čast, i bogatstvo, i spasenje dobiti u večnom životu.

Nasmejavši se od besa, Adrijan upita: Takvo li spasenje želiš da dobijem kakvo dobiše tribun i Teodul? Ili ne znaš, svepogana glavo, kakvom smrću oni poginuše? – Svetitelj uzvrati: Ta smrt koju si im naneo, nije smrt nego život i mir i radovanje, jer se oni sada raduju i vesele zajedno sa anđelskim činovima, među kojima borave. – Na to Adrijan reče: Leontije, saslušaj pažljivo ovo što ću ti reći: ko od ljudi, koji uma imaju, ikada prezre ovo sjajno sijanje sunca i velike bogove: Jupitera, Apolona, Neptuna, Veneru i ostale, da bi sramnom i ljutom smrću okončao život svoj? Vaistinu niko, sem opčinjenih tobom. – U odgovor na to sveti Leontije upita igemona: Nisi li čuo reči Svetoga Pisma: Bogovi neznabožaca su demoni; i kakvi su oni, onaki su i oni koji ih grade i svi koji se uzdaju u njih (Ps. 95, 5; 134, 18); i ko bi od ljudi, koji imaju zdrav razum, zaželeo da se upodobi nemom kamenju i mrtvim stvarima, kakvi ustvari i jesu vaši bogovi, i da, prinoseći im žrtve, pogine beskonačnom smrću?

Besan od jarosti, mučitelj naredi da mučenika, prostrta po zemlji, nemilice biju četiri snažne sluge, a da za to vreme naročiti birov viče: Takvom će smrću izginuti oni koji nipodaštavaju bogove naše i ne pokoravaju se naredbama carskim! – Sveti mučenik bi bijen sve dok ne iznemogoše sluge koji ga bijahu. A sveti govoraše k mučitelju: Ako mi i celo telo ranama izdrobiš, ipak nećeš pobediti um moj, niti postati gospodar duše moje.

Tada igemon naredi da mučenika obese na mučilišnom drvetu i da mu celo telo, rebra i goleni stružu oštrim železnim oruđima. Dugo strugan tako, sveti mučenik u tim teškim mukama podizaše k nebu oči svoje i govoraše: Bože moj, u Tebe se nadam, spasi me, Gospode! – Mučitelj zatim reče slugama: Skinite ga s drveta, jer znam da zato podiže oči svoje k nebu, da umoli bogove naše da mu pruže olakšanje. – Čuvši to, sveti Leontije gromko sa gnevom viknu ka igemonu: Idi u pogibao s bogbvima tvojim ti, bedni i gadni mučitelju! Ja se Bogu mome molim, da mi podari hrabrost i silu da podnesem muke na koje me ti stavljaš.

Tada mučitelj naredi da ga ponova obese, i to glavačke, sa teškim kamenom o vratu. I dugo vreme visijaše tako sveti mučenik, i moljaše se govoreći: Gospode Isuse Hriste, Ti si sluge Tvoje Ipatija i Teodula ukrepio pri ispovedanju presvetog imena Tvog, – ukrepi i mene, smirenog i grešnog slugu Tvog, da bih mogao izdržati ove muke. Ne odstupi od mene, Nado moja! – Ja znam, Leontije, reče igemon, da ćeš ti postati prijatelj bogovima našim. – Ja sam sluga Boga višnjega, odgovori mučenik, a ti si sluga bogova tvojih, sa kojima ćeš ti i vojnici tvoji poginuti.

U takvim mukama provede sveti Leontije ceo dan. A kada sunce stade naginjati zapadu, igemon naredi da svetog mučenika skinu sa mučilišnog drveta i bace u tamnicu do sutradan. Sveti Leontije svu noć pevaše u tamnici: Gospod je videlo moje i spasitelj moj; koga da se bojim? (Ps. 26, 1). I javi mu se anđeo Gospodnji i reče: Budi junak, Leontije! Gospod Bog kome ti verno služiš, posla me k tebi, da neodstupno budem s tobom. – I radovaše se sveti i veseljaše o Gospodu Bogu svom.

A kada granu sunce, igemon Adrijan ponova sede na sudištu, i izveden bi pred njega sveti Leontije. – Je li, Leontije, šta si smislio? upita ga igemon. – Jedno sam smislio, odgovori sveti mučenik: da ne obraćam pažnju na tvoje prazne reči. Mnogo sam ti puta rekao, i sada ponavljam: ja nikada neću ostaviti Boga mog, Tvorca neba, zemlje, mora i svega što je u njima, Gospoda Isusa Hrista, Sina Božjeg, koji radi našeg spasenja pretrpe krsne muke; u Njega jedinog položih svu nadu svoju.

Na to mu igemon reče: Poslušaj me, Leontije! prinesi bogovima žrtvu! Poslušaš li me, kunem ti se bogovima mojim, dobićeš od cara i veliku čast i mnoga bogastva. – Sveti Leontije odgovori: Koja je to u podnebesju čast, i koja su to bogatstva, radi kojih bi ja poslušao tebe i odrekao se Boga mog? Sav svet nije vredan Hrista Vladike mog, koga svim srcem svojim ljubim, i iz ljubavi prema kome stradam i gotov sam pretrpeti sve; a demonima tvojim neću prineti žrtve.

Ubedivši se konačno, da nepobedivog vojnika Hristovog ne može pobediti i na svoje neznabožačko bezbožje privoleti, igemon izreče ovakvu smrtnu presudu svetom Leontiju: Naređujem da Leontije bude na mučilištu rastegnut na četiri strane i da bude dotle bijen dok ljuto ne izvrgne dušu svoju, zato što se ne samo ne htede naredbi carskoj pokoriti i bogovima žrtve prineti nego i bogove naše otačke izruži.

Tako sveti Leontije, rastegnut između četiri kolca i privezan, bi od četiri snažna vojnika dugo i žestoko bijen, i u takvim mukama predade svetu dušu svoju u ruke Božije. A telo njegovo izvukoše van grada i baciše. No verni uzeše ovo sveto telo i česno pogreboše blizu pristaništa Tripolskog.

Ovo stradanje svetog mučenika Leontija opisa sluga Hristov kir Notarije, koji je sve to očima svojim gledao. To on napisa na olovnim tablicama i položi ih pored mučenikovih moštiju u grobu radi potonjih pokolenja hrišćanskih, da bi svaki koji to čita ili sluša, podigao k nebu ruke svoje i dao slavu Bogu, koji slugu Svog ukrepi na takav podvig.

Stradanje svoje sveti mučenik Hristov Leontije završi u osamnaesti dan meseca juna, za carovanja u Rimu Vespazijana, a u Crkvi – Gospoda našeg Isusa Hrista, kome neka je slava sa Ocem i Svetim Duhom, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.