SKC - Program za period 25.02.-03.03.2013.
18
Pon, Nov

Kultura

Понедељак, 25.фебруар– Арт кафе галерија у 22:00
VOCAL JAZZ NIGHT

Уторак, 26.фебруар– Арт кафе галерија у 20:00

Изложба- ДЕКОРАТИВНЕ АРАБЕСКЕ
Крагујевачки ликовни педагози друге половине прошлог века, нарочито они који су шездесетих и седамдесетих година завршавали вишу педагошку школу и предавали у основним школама у Крагујевцу и околини, као по правилу, нису стварали таква дела којима би остваривали неку значајнију уметничку каријеру и углавном су њихове амбиције и аспирације биле усмерене на освајање што бољег места у сопственом окружењу, најчешће у оквиру локалних уметничких или регионалних струковних удружења. Мали је број њих који су превазишли локалне оквире и усмерили своје таленте и потенцијале ка већој креативности. Много је више оних који су, приоритетно посвећени педагошкој пракси, своју неспорну уметничку вокацију потиснули у други план и тако остали на маргини креативних токова српског сликарства. Та њихова стваралачка скромност имала је своју цену тако да се данас многих од њих присећају само њихове колеге, ученици и најближи пријатељи и сродници, а њихова остварења, која су чувана по њиховим школама или приватним кућама, такође, тону у заборав.
Понеки, попут госпође Вере Лукић, у сенци интиме и тек по завршетку запажене и предане, признањима и ученичким наградама обележене, просветарске каријере интензивирају свој рад и, врло мудро, схватајући да им није време за нова неизвесна експериментисања, крећу у освајање најбоље могућег у сфери својих већ потврђених вредности. То има своје дражи јер управо њен римејк ка декоративности, традицији, геометрији, утишаном сведеном колориту, то подсећање на време када нас је сугестивно и лирски топло заводио Лазар Вујаклија, носи у себи и трагове оног најбољег што је госпођа Лукић откривала и усвајала и коначно усвојила још током својих студија. Мада је мало излагала, мало се уопште експонирала као стваралац, тек 1987. године постала је члан Удружења ликовних уметника Крагујевца, евидентно је, на основу сада изабраног и изложеног, да је она имала континуитет у раду, да је стрпљиво, предано и полако градила свој све аутентичнији свет особене декоративности, прочишћене, сведених – а опет бујних облика, без сувишних детаља и колористичких бравура – а опет довољно богатих ритмова и тонова. Не упуштајући се у наративност, сугеришући само један једноставан поетски оквир над којим се не мудрује већ ужива, који нас не поставља пред значењске и ликовне загонетке већ упућује на једноставност, лакоћу и лепоту опуштања, пружа нам у данашње време као никад више неопходан предах од забринутости. Игра линија, површи, склад скоро монохромних, пре валерски градираних, пријатних, неиритирајућих бојених партија делују као фина неоптерећујућа мелодија. Тај модел у којем у први план избија декоративност и сведена или богата арабеска, где прочишћена ритмичност површина и валера указује на тежњу ка геометрији, па и апстракцији, а сама поетска нит и ка симболици, одише све уочљивије, упркос рационалном вођењу ликовне креације, једном олакшаном готово спонтаном, свежом и искреном атмосфером. У том декоративном миљеу ликови или фигуре, птице или биљке, а понекад и мртве природе, у најразличитијим односима и положајима, од једноставних и понегде и са психолошким наговештајима или умножених у вертикалне или хоризонталне и кружне фризове, у класичним и издуженим форматима или розетама, граде несвакидашњи оптимизам. Управо недостатак претензија да се пошто-пото буде у току са тренутно актуелним решавањима ликовне проблематике, да се има што је могуће више, у смислу ангажованог, универзалнији концепт односно поетски програм, доноси један овакав самосвојни резултат који прија и оку и уму и ослобађа обавезе да уметнички доживљај морају да чине само велике мисли и теме, да понекад на први поглед мали кораци, па и враћање на већ виђено, имају своје важно место у овом најнепредвидљивијем поретку.

17. јануар 2013. Споменка Ковачић Гужвић

Вера Лукић је рођена 1936. године у Крагујевцу, где је завршила основну школу и Гимназију. Дипломирала је на Вишој педагошкој школи у Приштини 1967. године на смеру ликовног образовања. Као наставник ликовног васпитања провела је читав свој радни век у две основне школе: „Драгиша Луковић Шпанац“ у Белошевцу и „Светозар Марковић“ у Крагујевцу.
Добитник је више награда и признања из области образовања и васпитања, као и Годишње награде Просветне интересне заједнице за изузетне заслуге, 1979. године.
Члан ЛУК-а од 1985. године.
Учествовала је на многим групним изложбама.

Четвртак, 28.фебруар- Кутија шибица у 20:00
Циклус предавања
Психологија снова-нови приступи у тумачењу
Кажу да човек сваке ноћи, када одлази на спавање, облачи своју психу. Снови и њихово значење одвајкада су интригирали људе и инспирисали их да пробају да их протумаче или проричу будућност.
Предавач: Радован Срећковић

Петак, 01.март – Сала ПМФ-а у 20:00
Реприза представе «Она Ствар»-Академског позоришта СКЦ-а
Текст – Христо Бојчев
Режија и сценска визија – Милић Јовановић, глумац Књажевско српског театра.

Петак, 01.март – Арт кафе галерија у 20:00
Представљање књиге Алексине Ђорђевић – збирка колумни и прича „Голе жене“
Алексина Ђорђевић виђени је представник оних сјајни људи које мораш или да обожаваш, или да мрзиш – и камо среће да су сви такви, јер ниђе веће туге до кад неко својом карактерном бледуњавошћу и бескрвним изражавањем не изазива у људима ама баш никакву емоцију ни реакцију.
Све вам је ту , од разваљујућег брзокреса до романтичног сурфовања по облацима, све сами верни транскрипти женског тока мисли, и напустите сваку наду ви који мислите да и ваша девојка/жена/љубавница не размишља бар понекад у тачку овако. Јер, свака то ради.
Има једна сорта секса о којој се у овој књизи никако не говори: то је секс са „живом силом“. Стара цура напросто не ј**е живу силу...

Марко Шелић Марчело

Траје Изложба - Органски простори - Оља Нонковић - Галерија СКЦ-а

Pratite nas na našemTELEGRAM kanalu

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu