Kragujevac je „veliki gospodin” sa dušom i tradicijom

Bila sam previše mlada da bih bila svesna da velike tuge dolaze iznenada i da sam bačena u duboku vodu da naučim da plivam.

Uglavnom, takvi rastanci ostave tragove u telu i duši, a naši najbliži nam kažu da će vreme izlečiti sve.

Daleko od očiju, daleko od srca. Tako su mi govorili. Međutim moja ljubav nije ni malo odmicala od najjačeg voljenja.

Jer rastanak je bio bez pozdrava, a te ljubavi bez konkretnog proglašenja kraja, pamtimo celog života i želimo da ih nekako zaokružimo.

Sećam se da je bio gord i samouveren i čak mi se čini da je uživao u mojim suzama. Plakala sam tiho i dugo, sve dok se oči ne bi umorile od izlivanja suza. Tada bih obično tonula u san u kome smo opet svi srećni, volimo se, obasjava nas sunce i mirišu lipe.

On je umiven, lep, pametan, bogat znanjem, napunjen emocijama i iskustvom, krvarenjima i uspesima. Za moj ukus, previše je skroman, ali jednostavno, jedinstven.

Tako bi izgledala priča o meni i njemu.

Sada samo u drugoj polovini našeg odnosa, pa ćemo videti kome opanci, a kome obojci.

Kragujevac je jedino mesto na planeti gde sam ušuškana i svoja. To je grad na koji niko ne ostaje ravnodušan. Ili ga volite, ili ga prezirete, ili pamtite ili odmah zaboravljate. On poseduje jedinstvenu snagu i stamenost, opravdanu dubokim temeljima njegove uloge u istoriji Srbije.

U njemu se kroz vekove rađaju ljudi koji su obeležili uspesima svoje profesije. Kragujevac je grad koji će uskoro imati knjigu u kojoj će pisati u čemu su sve njegovi stanovnici bili prvi.

Kragujevčani se utrkuju u tome ko će biti pametniji i informisaniji. Uz kafu ili rakijicu se vode visokoumni razgovori. Tradiciju biti u toku kulturno-umetničko-sportskih dešavanja, Kragujevčani prkosno čuvaju. Po cenu da ih možda baš sve i ne interesuje.

Kragujevac je grad u kome osećam slobodu. Pogledam u nebo i kažem: „Hvala ti Bože što sam baš ja rođena ovde, sada. Volim moj Kragujevac”.Kad god bi trebalo da se sretnemo, uzbuđeno sam se pripremala za bar neki mig, pokret kojim bi mi stavio do znanja da me je bar malo voleo… Prilazila sam sa osmehom i u mimohodu osećala hladnoću zime u Sibiru. Opet ništa. Godinama ništa .. Samo velika ravnodušnost.

Ljubav, tako neobjektivna, slepa, previše jaka, mogla je samo da dovede do odluka kakve racio nikada ne dopušta. Da, preuzela sam inicijativu. Približila sam mu se. Pa on je ipak veliki gospodin, nešto mu je pomutilo pamet tih godina. Ne bi on meni tek tako okrenuo leđa.

Stisla sam zube, došla na njegov prag i rekla mu: „VOLIM TE. Dokle ćeš biti tako uporan? Pa ti si moj heroj iz detinjstva”.

Dugo me je posmatrao i ćutao. Bio je bez teksta, ali sam osećala da mu nije sve jedno. Primetila sam da se koleba.

„Bila si isuviše mlada. Ne bi tada razumela zašto je sve moralo tako da se dogodi. Uostalom, ne bi mi se vratila sada tako slobodna, samosvesna, samouverna, obrazovana. Vidiš da sam te motivisao i očvrsnuo”.

Čvrsto me je zagrlio i rekao da mudri momci sačekaju pametne devojke kad-tad. Srećan je što sam mu sada tu, kada je u najboljim godinama. Ipak je on mene sve vreme voleo. Moj neodoljivi, moj Kragujevac.