Dečji pisac iz Kragujevca Aleksandar Janjušević: Nažalost, ljudi su toliko opterećeni pukim preživljavanjem da o kulturi i ne razmišljaju, i to je jedan od većih poraza našeg društva

- Aleksandar Janjušević su najmanje tri osobe u telu jednog čoveka. Za pravnika sam se školovao, izleti u novinarstvo su nešto što mi deluje zanimljivo, a sve više verujem da sam se kao pesnik rodio. Samo što je bio prilično dugačak put do te samospoznaje. Sve moje do sada objavljene knjige su veoma slične. Možda će biti neskromno ako kažem da sam izgradio neki svoj stil. Stil po kome me moji verni čitaoci, a zaista ih ima, prepoznaju. I to ne samo deca, već i odrasli. I upravo je to ono na šta sam najviše ponosan - činjenica da moje pesme sa istim žarom čitaju i mladi i stari. Jedne uvodim u život, a druge vraćam u detinjstvo.

Sve knjige su mi drage na svoj način. Ne bih tu mogao napraviti neku podelu. Najbolje je reći da ih posmatram kao jednu celinu. Mada je ushićenje i radost prilikom izlaska prve knjige iz štampe nešto što je rečima teško opisati - kaže Janjušević.

A kako je ovaj pravnik, dečiji pisac, novinar, sebe pronašao u pesnika.

- Sreli smo se manje - više namerno. Negde sredinom 2006. godine dečiji pesnik u meni je poželeo da progovori, i to baš u trenutku kada se za prve reči izborila i moja ćerka Sofija. Do tog trenutka bio sam samo uporni prenosilac dečije poezije jednom malom biću prilikom svakog uspavljivanja. Pitaju me često imam li idola? Idol je predmet obožavanja i neko čije kvalitete želiš da svojim ponašanjem, a najčešće imitacijom dostigneš. U tom smislu biću potpuno iskren ako kažem da sem oca drugih idola nemam. Ali svakako postoje brojni pisci za decu kojima se divim i koje poštujem zbog svega što su u životu postigli. I od svakog od njih ponekad “pozajmim” po nešto što mi se svidi. Sama mogućnost da neko zavoli pisanje i knjigu zbog mene i mojih dela je vrhunsko dostignuće i najveća nagrada za rad. Ali uvek naglašavam da u najvećoj meri morate postati i ostati svoji. Uvek ću drage volje biti na usluzi nekim novim piscima, kao što su i meni kao još uvek mladom piscu podršku dala neka zaista ozbiljna imena.

O temama koje inspiracija za pisanje, ali i onima koje su zastupljene u njegovim radio-emisijama, kaže:

- Pisci za decu imaju tu sreću da imaju neiscrpan izvor inspiracije. Gde god se okrene dečiji pisac može napraviti stih. I to vidimo kod naših velikih dečijih pisaca. To šarenilo boja i ideja je nešto što svakako boji detinjstva novih naraštaja. Priroda, ljubav, igra, drugarstvo, životinjski svet... spisak je gotovo neograničen. Što se tiče tema koje obrađujem u svojim emisijama one su naravno vezane za decu. Trudim se da propratim veliki broj dešavanja u kojima deca učestvuju. Od karnevala, festivala, takmičenja... Često sa njima razgovaram o različitim temama. O onome što je njima bitno. Gosti su mi pisci, spotristi, umetnici... Sa njima pričam kakvi su bili kao deca.

Na pitanje da li ceni naše društvo ovaj vid učešća u razvoju kulture i koliko je teško progurati se do nekog kulturnog vrha i kojim putem se to danas postiže, odgovara ovako:

- Na ovom pitanju se vrlo lako sklizne u politiku, kojoj u dečijoj poeziji i prozi nema mesta. Nažalost, ljudi su toliko opterećeni pukim preživljavanjem da o kulturi i ne razmišljaju. I to je jedan od većih poraza našeg društva. Na svu sreću postoje ljudi koji još uvek imaju snage, a znanja svakako, da se izbore za pobedu. Njoj se iskreno nadam i dajem sve od sebe da pomognem koliko je u mojoj moći. O nekim kulturnim vrhovima i ne razmišljam, niti bi ih mogao definisati. Meni je najviši vrh kada na kraju tih književnih susreta vidim srećnu i zadovoljnu decu koja žale što nije trajalo još malo. A do tog vrha stiže se veoma lako, sa puno ljubavi prema deci i onome što radim, iskreno i nedvosmisleno.

Grad Kragujevac ne prepoznaje ono što Aleksandar stvara, odnosno vrednosti njegove posvećenosti deci.

- Nekako mi deluje da sam se sam, naravno uz veliku i nesebičnu pomoć svojih prijatelja i porodice, izborio za neko svoje mesto pod suncem. Svakako postoje pojedinci i institucije u gradu koje me prate i podržavaju. A kako jedan grad čine njegovi stanovnici siguran sam da moja posvećenost nije prošla nezapaženo. Šta više... Trenutno ta borba zaista deluje kao borba sa vetrenjačama, ali se iskreno nadam da ćemo svi zajedno, ako mislimo dobro svojim naslednicima i budućim pokolenjima, uspeti da zauzdamo vetrove primitivizma, kiča i šunda, rijalitija... Drugi izbor i nemamo.

Janjušević redovno obilazi škole u svom gradu, ali i širom Srbije promovišući deci neke pomalo zaboravljene vrednosti.

- Ono što me zaista raduje je reakcija dece. Poezija njima nije strana. Uz nju su odrastali. I nisu je zaboravili. Deca vole pesme koje su njima namenjene. Na nama je da im to i ponudimo. Naravno, to mora imati određeni kvalitet i zadovoljiti neke njihove prohteve. Ako je tako, prihvataju oberučke. Preživela je knjiga i veće revolucije, pa će preživeti i ovu. Bitno je da budemo uporni. Da bacamo svetlo na sve dobre strane koje knjiga ima. Da ponekad možda budemo i dosadni, ali dosledni. Ja deci često govorim da će ako čitaju i uče biti bolji đaci. Ako budu bolji đaci završiće bolje škole. Naći će bolji posao i imaće veće plate. Sa većim platama živeće lakše, i moći će svojim porodicama da priušte mnogo više. Možda deluje previse ozbiljno i ekonomski, ali današnja deca upravo od malih nogu susreću se sa tim i takvim problemima.

Na kraju, dečiji pesnik za 10 do 15 godina biće...

- Kao neko ko je ostao dosledan sebi i ostao dete u duši. Svakako se vidim na stazama kojima i danas koračam. I sa masom ljudi ispred, pored i iza mene, na istim tim stazama - zaključio je Janjušević.

Izvor: Blic