SPC PROGLASILA SVETIMA TROJE MUČENIKA: Jedna poreklom iz Šumadije!

Proglašavanjem svetima troje kosovskih mučenika, na liturgiji koja je počela u 8.30, potvrđeno je njihovo dugogodišnje molitveno poštovanje pravoslavnih vernika.

Uz njihove ikone, stajale su i ikone patrijarha Pajsija i pivskih mučenika koji su kanonizovani prošle godine.

Prepodobnomučenik Grigorije Pećki, mučenik Vasilije Pekar iz Peći i mučenica Bosiljka Rajičić iz Pasjana umrli su mučeničkom smrću, boreći se za hrišćansku veru tokom vladavine Turaka na Kosovu i Metohiji – odbijajući da pređu u islam.

Odluku da njih troje upiše u knjige svetih, Sabor SPC doneo je prošle nedelje u okviru majskog zasedanja.

Prepodobnomučenik Grigorije Pećki

Pretpostavlja se da je prepodobnomučenik Grigorije Pećki rodom bio iz Peći ili njene okoline a da je stradao u XVII ili XVIII veku. Nije poznato da li je bio običan monah ili je bio sveštenoslužitelj, kao što nisu poznati ni tačno mesto niti godina njegovog rođenja, ističe se na sajtu svetigora.com.

Kako kaže predanje, svetog Grigorija je Bog obdario neobičnom lepotom – ne samo telesnom već i lepotom duše. Turci su se zato trudili da ga pridobiju za svoju veru nadajući se da bi primer njegove vrline sledili mnogi.

U njega se bila zagledala i ćerka jednog uglednog turskog dostojanstvenika, a pošto je devojka mnogo patila za Grigorijem, njen otac je skovao plan da ga na svaki način poturče.

Nudili su mu i visoke položaje, ali Grigorije nije posustajao. Videvši čvrstinu njegove vere, Turci su pokušli silom da ga poturče.

On je pokušavao da se odupre pritiscima i nametnutoj veri, sve dok ga Turci nisu ubili. Srbi su ga tajno sahranili u blizini Peći, a na njegovom su se grobu, po predanju, dešavala čuda.

Mučenik Vasilije Pekar

Pretpostavlja se da je Vasilije, po zanatu pekar, živeo u XVII veku u Peći. Iako još mlad (nije imao više od 35 godina) bio je kao i većina ljudi u to doba oženjen i imao odraslu decu.

Ćerka mu je bila vrlo lepa, te su je neki Turci zapazili i jednog dana oteli iz roditeljske kuće.

Vasilije se nije mirio sa činjenicom da mu ćerka postane muslimanske vere, te pojuri za njima kako bi je vratio. Turaka je bilo više, te su ga savladali i primoravali da se poturči ako ne želi smrt, navedeno je na sajtu svetigora.com.

On na to nikako nije pristajao, te su ga Turci ubili na izlazu iz Peći prema Dečanima, na mestu zvanom Raušićka trešnja.

Na mestu gde je preminuo, Srbi mu napraviše grob. Kako je vreme prolazilo, ljudima su počele da se ostvaruju molitve izrečene na njegovom grobu.

Kasnije, na tim grobom podignuta je crkva a kasnije i manastir. Ostaci crkve bili su vidljivi a grob očuvan sve do poslednjeg rata 1999. godine.

Mučenica Bosiljka Rajičić

Mučenica Bosiljka bila je iz Pasjana, iz porodice Rajičić, koja se u Preobraženjskom hramu javlja u ulozi velikih priložnika. Porodica Rajičić poreklom je iz okoline Kragujevca, odakle se preselila blizu Kumanova, i potom nastanila u Pasjanu krajem XVIII veka, istaknuto je u naučnom radu Ivane Ženarju sa Instituta za srpsku kulturu, Priština.

Nije poznato tačno vreme Bosiljkinog stradanja. Bosiljka je, prema predanju, oteta u svojoj sedamnaestoj godini, kako se navodi "od strane Arnauta", kada je sa ocem i bratom pošla van sela po drva za ogrev. To se dogodilo u vreme turske vladavine na Kosmetu.

Da bi prihvatila prelazak u drugu veru i brak sa otimačem, bila je izlagana raznim vrstama nasilja i mučenja. Nasilje je uključivalo zabranu konzumacije hrane i vode, kao i spavanja, čupanje kose, žarenje stopala, udaranje, gaženje, odevanje u tradicionalnu muslimansku nošnju i pokrivanje glave.

Kako Bosiljkina nepokolebljiva vera u Hrista nije posustala ni nakon toga, ona je konačno i pogubljena ubodima noževa na proplanku uz reku Lapašticu.

NJeno telo je iskasapljeno a posmrtni ostaci su bili sahranjeni pored seoske crkve. Prema predanju, kada je crkva obnovljena u obliku kakav i danas postoji, oni su uzidani u hram.

Da bi neko bio kanonizovan, odnosno proglašen svetim, ne postoje ni specijalna pravila ni žurba, ali je potrebno da bude ispunjen jedan od mogućih uslova - mučenička smrt, kult u narodu, javljanje čudom ili da mu mošti nisu istrulile.

Svako može predložiti da neko bude proglašen svetim, ali uobičajeno je da se stvori kult u narodu da je neko svetitelj, a na Crkvi je da u period od 20, 30, pa i više godina i decenija proceni da li je taj kult dovoljno učvršćen i da li zaista postoji.

Svetitelji su većinom monasi, monahinje, episkopi, ali ima i civila, vernika, građana, odnosno ljudi koji su vodili hrišćanski život ili život po Jevanđelju – svet, čist i čestit, uzoran život.

Veoma retko ili gotovo nikad se ne dešava da neko bude proglašen svetim ubrzo posle smrti, već se to uglavnom događa decenijama, pa i vekovima kasnije.

Crkva u tom postupku ne žuri, a potrebni su određeni preduslovi, među kojima su važnija dva – isceljenje bolnih koji su mu se molili ili da su zemni ostaci, mošti, ostali neraspadnuti.