Sveti Nikola obeležava se u celom hrišćanskom svetu. Od strica je slušao o veri, sa njim se i zamonašio u manastiru Novi Sion. Nakon što su mu roditelji preminuli, razdelio je sav novac i imetak sirotinji, i postao sveštenim u rodnom gradu Patari.
Svetog Nikolaja Čudotvorca narod je još za života proglasio svetiteljem. Bio je milosrdan i skroman, veliki borac za pravdu i istinoljubiv.
Svetom Nikoli je u Srbiji posvećeno oko 1.120 crkava, a sa crkvama posvećenim Letnjem Svetom Nikoli (Prenos moštiju sv Nikolaja, 22. maja) to je oko 1.311 crkava. Tako je po broju hramova na drugom mestu kod pravoslavnih Srba.
Broj hramova je u tesnoj vezi sa brojem porodičnih slava. Nekada su se porodice u toku migracionih strujanja, opredeljivale da slave svetitelja kojem je bio posvećen hram u zavičaju, tako su održavali kontakt sa maticom. Sveti Nikola je imao najviše hramova, pa se zato i ubraja u najbrojnije porodične slave kod nas.
Krsna slava se oduvek proslavljala u krugu prijatelja i porodice, uz molitvu i zdravice, uz lomljenje slavskog kolača. U pojedinim krajevima se za ovog sveca sprema čak čletiri kolača: uoči slave, na dan praznika, paterice, okrilje.
Jedan kolač se nosio u crkvu na dan praznika i tamo sekao sa sveštenikom. U nekim krajevima Srbije to je činio domaćin sa bliskim komšijom, u drugim sa naslednicima. Slavska sveća bi trebalo da se zapali do podneva, a na kolač se stavljala mala sveća.
Slavska trpeza je uvek bila bogata, ali su se pripremala posna jela shodno statusu domaćinstva.
Domaćin nabavlja ribu, a domaćica sprema ostalu hranu. Retko je bilo da neko spremi “mrsnu” trpezu za Svetog Nikolu, i to se zadržalo do danas. Gosti su donosili skromne darove, u skladu sa svojim mogućnostima.
Prvi zapisi o episkopu i dobročinitelju poreklom iz Male Azije, Svetom Nikoli, potiču iz četvrtog veka nove ere. Od ovog sveštenog lica, poznatog po humanosti, nastale su mnoge legende i priče o današnjem Deda Mrazu.
Posebno je bio naklonjen deci, a zabeleženo je da je pomogao trima devojčicama kako bi ih zaštitio od prostitucije. Legenda kaže da je tri večeri zaredom prolazio pored njihove kuće i kroz prozor ubacivao vrećice sa novcem, ne bi li im poklonio dovoljno novca kako bi preživele bez prostituisanja.
Krzneni ogrtač dobio je u drugoj polovini 19. veka kada je njegov lik počeo da se pojavljuje u pesmama, a sada već tradicionalna crvena boja zamenila je prvobitnu žutu 1868. godine kada su Deda Mrazu dodate kočije i irvasi.
Početkom dvadesetog veka Deda Mraz je postao stalni posetilac knjiga, časopisa i brojnih reklama, polako poprimajući izgled koji danas poznajemo.
Pratite nas na našemTELEGRAM kanalu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu
