VEROVANJA I OBIČAJI NA MITROVDAN: Večeras obavezno spavajte kod kuće!

Po predanju, Dimitrijev grob je odisao bosiljkom i smirnom, te je zato nazvan Mirotočivi. Crkveni spisi navode da je potom sveti Dimitrije “bdeo nad tim gradom i spasavao ga zemljotresa i drugih nesreća”, a i danas se veruje u lekovitost njegovih moštiju.

I u srednjovekovnoj Srbiji posvećeni su mu mnogobrojni hramovi, uključujući crkvu u Pećkoj patrijaršiji i kapelu u manastiru Visoki Dečani.

Za Mitrovdan i Đurđevdan u srpskom narodu se kaže da su glave od kuće. Tih dana se mrsi ako su mrsni dani, ali ne izlazi se iz kuće i ne primaju gosti osim onih koji ovaj praznik slave kao Krsnu slavu. To su ostaci verovanja iz davnih vremena kada je Mitrovdan spadao u novogodišnje praznike. Sa Mitrovdanom počinje zimski period. U stara vremena se hajduci iz šume razilazili kućama svojih jataka da prezime, pa je ostalo u narodu poznato: "Đurđev danak, hajdučki sastanak, Mitrov danak, hajdučki rastanak."

Na Mitrovdan mora da bude gotova kuća koju domaćin pogodi sa dunđerima oko Đurđevdana. Do Mitrovdana se jede sveže spremljeno meso, a od Mitrovdana samo ono koje se suši u toku jeseni. Takovci u subotu, pred Mitrovdan, postavljaju spomenike umrlima. Na ovaj dan se ne ide na put, svako treba da spava kod svoje kuće. U Šumadiji seljaci u svaki ugao sobe stave belutak da ih brani od miševa. Žene na ovaj dan ne diraju vreteno, češljeve i makaze. Ako na ovaj dan bude mraza i pada sneg, takva će biti i čitava zima.

Običaj kod našeg naroda bio je da se na Mitrovdan otpuštaju sluge kojima je istekao ugovor i unajmljuju nove. Ovaj dan je poznat i po tome što su se hajduci tada rastajali da bi negde prezimili zimu i ponovo se sastali o Đurđevdanu sledeće godine.

Zbog toga je ostala upamćena izreka u narodu “Mitrovdanak, hajdučki rastanak – Đurđevdanak hajdučki sastanak.”