DANAS JE: Sveti prorok Samuilo, sveti sveštenomučenik Filip Iraklijski

Petnaesti i poslednji sudija Izrailjski. Živeo na 1100 godina pre Hrista. Rođen od plemena Levijina, od roditelja Elkana i Ane, u mestu Ramatu, ili Arimateji gde se docnije rodio i blagoobrazni Josif. Nerotkinja Ana isplakala je Samuila od Boga i posvetila ga Bogu, kada mu se navrši 3 godine. Živeći u Silomu, kod kovčega zaveta, Samuil imaše u 12 godini istinito otkrovenje od Boga o kazni, koja predstojaše domu prvosveštenika Ilije zbog nevaljalstva sinova njegovih Ofnia i Finesa. To otkrovenje se uskoro i zbi: Filistejci potukoše Izrailjce, ubiše oba sina Ilijina, i zapleniše kovčeg zaveta. Kada vesnik saopšti ovu nesreću Iliji, ovaj pade mrtav na zemlju i izdahnu u 98 godini starosti. A to se isto desi i sa snahom njegovom, ženom Finesovom. Od tada pa za 20 godina behu Izrailjci robovi Filistejcima. Posle toga roka posla Bog Samuila narodu da propoveda pokajanje, ako želi da se spase od neprijatelja svojih. I narod se pokaja, i odbaci tuđe idole, kojima služaše, i priznade Samuila kao proroka, sveštenika i sudiju. Tada Samuil pođe s vojskom na Filistejce i s pomoću Božjom smete ih i pobi, i oslobodi zemlju i narod. Po tom suđaše Samuil mirno narodu svome do starosti. Videći ga ostarela narod mu reče, da im postavi cara na mesto sebe. Uzalud Samuil odvraćaše narod od toga govoreći mu, da je Bog jedini car njihov, - narod osta pri svom traženju. I ako ovo traženje beše nemilo Bogu, Bog naredi Samuilu, da im pomaže za cara Saula, sina Kisova iz plemena Venijaminova. Saul carovaše kratko vreme, i Bog ga odbaci zbog drskosti i neposlušnosti, pa naredi Samuilu, te pomaza Davida Jesejeva za cara mesto Saula. Pred smrt svoju Samuil sabra sav narod, i oprosti se s njim. A kada umre plakaše za njim sav Izrailj, i sahraniše ga česno u domu njegovu u Rami.

Sveti sveštenomučenik Filip episkop Iraklijski, sa sveštenikom Severom i đakonom Hermesom

Prema svemu izgleda da su bili Sloveni. Služili Bogu u Trakiji, i tamo prvo predani mukama za Hrista. Kada neznabošci jurnuše da zapale crkvu hrišćansku, hrabri Filip reče starešini njihovom: "misliš li ti, da je Bog zatvoren u stene? On živi u srcima". Hram bude razoren, sve knjige spaljene, a sveštenici ovi odvedeni u Jedrene, gde posle tamnovanja i muka budu bačeni polusažeženi u reku Maricu. Još 38 hrišćana skončaše s njima mučenički. Misli se da su postradali u vreme Dioklecijanovo.