Odbojkaš Nikola Petrović: Sport čini novu istoriju Kragujevca

- Drago mi je što mi je Radnički ponovo ukazao poverenje i ponudio mi ugovor za sledeću sezonu, koji sam sa zadovoljstvom prihvatio. Sastav ekipe je respektabilan, istovremeno i perspektivan. Očekivanja su mi velika i nadam se dobroj i uspešnoj sezoni - nije krio zadovoljstvo iskusni Petrović.

 Kako se osećaš kao povratnik u svoj klub Radnički iz Kragujevca?

-Kao što sam već rekao u jednoj izjavi, srećan sam i drago mi je što mi je klub ponovo ukazao poverenje. Ovde sam proveo dve godine i zbog toga se ne osećam kao novi igrač, iako je ekipa drastično izmenjena od tada.

Rodom si iz Požarevca, jesi li u rodnom gradu započeo karijeru?

-Znate kako, profesionalnu karijeru sam započeo u Mladom radniku i tu sam proveo pet godina, s tim što sam u tih pet godina jednu godinu bio na pozajmici u Smederevu, kako bih stekao još više iskustva za igranje u Super ligi.

Od ranih dana si zavoleo odbojku ili si trenirao i još neki sport?

-Od malih nogu moj otac je želeo da se bavim fudbalom, ali dok sam bio u Osnovnoj školi “Desanka Maksimović” svi moji drugari sa kojima sam se družio, uključujući i mog starijeg brata Aleksandra, trenirali su odbojku, te sam tako i ja odlučio da se u tome oprobam. Vremenom sam taj sport i zavoleo, u meni se probudila želja za tom igrom i od tada više nisam razmišljao ni o kom drugom sportu.

Kada si prvi put stao na odbojkaški teren?

-Svoje prve korake na odbojkaškom terenu napravio sam u svom četvrtom razredu osnovne škole i na tom terenu se nalazim sada već dobrih osamnaest godina.

U kojoj ulozi si u timu pronašao sebe?

-Iako sam kao mlađi bio sićušan za svoj uzrast i igrao na poziciji libera, vremenom je profesor fizičkog i moj tadašnji trener Slaviša Stevanović, napravio potez koji je, gledano iz ovog vremena, bio pametan i dobar, i prebacio me na poziciju organizatora igre – tehničara.

Koliko se kolektivni sportovi razlikuju od individualnih?

-Rekao bih da se dosta razlikuju, kao i da i jedni i drugi imaju i prednosti i mana. Biti deo ekipe, baviti se kolektivnim sportom, nosi veliku odgovornost prema članovima tima. Potrebno je biti strpljiv i razumeti mogućnosti i maksimume svojih saigrača, dok je u individualnom sportu to drugačije, tu je potrebno baviti se samo sopstvenom psihologijom. Međutim, u tome leži i prednost kolektivnog sporta, kada pojedinac krene da tone psihički tu je ekipa da ga vrati na kolosek, dok je individualac prepušten sam sebi i svojoj glavi.

Pored visine, šta je još potrebno za dobrog odbojkaša?

-Kao i za svaki sport, kako sa loptom tako i bez nje, pored fizičkih predispozicija potrebno je biti i inteligentan, razumeti sport. Kada kažem biti inteligentan, prvenstveno mislim na sportsku inteligenciju, na borbenost, motivaciju i želju za pobedom.

U kojim klubovima si se kalio, pored Radničkog?

-Što se tiče Super lige, najvišeg ranga u našoj zemlji, svoje iskustvo sam sticao u Mladom radniku iz Požarevca, Crvenoj zvezdi, Partizanu i Radničkom iz Kragujevca, u prethodnih 10 godina. Pre nego što sam započeo igru u Super ligi, igrao sam u Smederevu.

Po čemu pamtiš vreme provedeno u Partizanu?

-Po dobroj komunikaciji i hemiji sa saigračima i trenerima. Atmosfera je bila radna, ali drugarski radna, do tada nisam imao prilike da se susrećem sa takvim načinom treniranja i rada. Mislim da nas je ta atmosfera više povezala na terenu, dovela do toga da igramo kao tim i kao krunu sezone, donesemo Partizanu nakon 32 godine trofej Kupa Srbije.

Koji lični uspeh, meč, bi posebno izdvojio?

-Izdvojio bih svoj najdraži lični uspeh, a to je debi u Crvenoj zvezdi u Super kupu Srbije, koji je Crvena zvezda tada i osvojila, na moje veliko zadovoljstvo u mom rodnom gradu Požarevcu.

Kako ti se čini Kragujevac, pogotovo danas kada je sport jedno od primarnih obeležja grada?

-Kragujevac je kao što svi znamo, poznat i po svojoj istoriji, te zbog toga se u ovom gradu može dosta toga videti i na nekim mestima osetiti duh prošlog vremena. Iako je moderan grad, zadržao je skoro sve ono po čemu se u modernoj istoriji Srbije i pominje. Moje misljenje je da sport čini noviju istoriju Kragujevca, kao da će jednog dana on biti veoma važan deo opisa ovog grada, mada smatram da to već jeste, ali uspeha nikad dosta.

Šta te najviše privuklo da se vratiš u Kragujevac?

-Pored dobre organizacije SPD-a Radnički i veoma kvalitetnih uslova koje klub nudi svojim igračima, u Kragujevac sam se vratio da sa klubom napravim uspeh koji nisam uspeo da napravim kada sam u prethodnim godinama bio deo ekipe Radničkog. Takođe, pošto treba da postanem tata jedne male devojčice, odlučio sam da ostanem u Srbiji kako bih bio tu sa svojom porodicom.

Šta misliš o ekipi novog kluba, ima li izgleda za neki veći uspeh?

-Sastav ekipe je, po mom mišljenju, dobar i perspektivan, na čelu sa mladim trenerom Aleksom Brđović koji radom i uz dobru hemiju sa igračima može da napravi uspeh sledeće sezone, vrati klubu staru slavu i tako započne svoju uspešnu trenersku karijeru. Istakao bih i da će mi rad sa Aleksom sigurno dosta značiti jer je u svojoj igračkoj karijeri bio na istoj poziciji kao i ja sada. Nadam se dobroj i uspešnoj sezoni!

Uz tebe, kao pojačanje, došao je i Andrej Ristić, znate li se od ranije?

-Andreja lično poznajem sa terena iz prethodne sezone kada smo bili takozvani večiti rivali, on igrač Crvene zvezde, a ja Partizana. O njemu sam pre toga čuo da je dobar momak, kao i igrač, da je ozbiljan radnik, kao i da je dobar za atmosferu u ekipi. Na osnovu utakmica odigranih protiv njega, prethodne sezone, potvrdio bih sve ovo što sam ranije čuo.

Jesi li razmišljao o dresu u Nacionalnom timu?

-Naravno, kao i svakom sportisti san mi je bio dres Nacionalnog tima, ali ga nisam ostvario. Žao mi je što ni jednom nisam dobio priliku da pokažem svoj talenat i igram za boje Nacionalnog tima.

Pored odbojke, čime popunjavaš slobodno vreme?

-Iskren da budem , volim da pecam i svoje slobodno vreme između dve sezone rado koristim tako što sa svojim prijateljima iz detinjstva odlazim na Dunav, gde punim baterije za sledeću sezonu.

Da nisi odbojkaš, bio bi…

-Završivši Poljoprivrednu školu sa domom učenika “Sonja Marinković” u Požarevcu, da moja odbojkaška karijera nije krenula uzlaznom putanjom, bio bih veterinar. Međutim, sudbina je, kao i ja sam, više bila za to da budem profesionalni odbojkaš, tako da nikada nećemo saznati kakav bih veterinar bio.

Mario Badjuk

Foto: Privatna arhiva