Šef skautinga Damnjan Jorgić: „Kragujevac je i danas prelep i ozbiljan grad “

Koji su bili tvoji dečački snovi?

-Kao i svakom detetu koje šutira loptu po kući, i meni je san naravno bio da zaigram za Real Madrid, Mančester, Milan...To se kod mene vrlo brzo promenilo kako sam kao malo stariji redovno počeo da idem na stadion Čika Dača, da skupljam lopte na utakmicama, da navijam itd. Tada je srpski fudbal postao moja strast i sanjao sam o nekoj ozbiljnijoj ulozi u njemu. Interesovalo me je sve od naravno igrača, pa do trenera, sudije, uprave. I kao klinac sam znao sve superligaške klubove, igrače i trenere i maštao da jedan dan i ja budem u toj nekoj superligaškoj priči. I dan danas mnogi ne veruju kada kažem da mi je lepše da gledam Javor-Mladost Lučani nego el klasiko, ali stvarno je tako. Mogu da kažem da sam sada do svoje 24. godine barem deo toga ispunio, ali ne želim da se zaustavim na tome.
Kako je izgledao Kragujevac u vreme tvog odrastanja?
-Kragujevac je u vreme mog odrastanja bio divan grad i rado se sećam tog perioda. Mislim da je bio življi i aktivniji kao grad, nego što je danas, iako je danas mnogo naseljeniji. Bilo je mnogo manifestacija za sve uzraste kojih se sećam, od koncerata, pa do sportskih događaja, što mislim da danas malo nedostaje. Kao dete sam uvek lako mogao da pronađem neke aktivnosti za sebe. Ljude iz mog detinjstva u gradu pamtim kao veoma prijatne i pozitivne. Kragujevac je i danas prelep i ozbiljan grad koji nudi mnogo toga, ali mi ipak malo nedostaje onaj od pre 15 godina.

Koji sportovi su te zanimali od malena?
-Od malena me je zanimao najviše fudbal kojim sam kasnije počeo da se bavim malo ozbiljnije, ali sam imao interesovanja i prema drugim sportovima poput tenisa, košarke i plivanja. Bio sam dete koje je dosta vremena provodilo napolju i u školskom dvorištu, i onda se tu razviju interesovanja za razne sportove.

Kako je došlo do toga da ti fudbal bude glavni izbor?
-Do toga je došlo zbog svog oca i starijeg brata koji su redovno pratili fudbal i igrali ga u slobodno vreme, tako da su i mene uključili u to. Oni su me , na neki način , zarazili time i danas sam im itekako zahvalan, jer da nije bilo njih, danas ne bih bio u fudbalu i verovatno bih se bavio nekim manje lepim stvarima.
U kom klubu si započeo svoju igračku krijeru?
-Prvi klub u kojem sam započeo igračku karijeru je bila škola fudbala Fitness sa poznatim kragujevačkim profesorom fizičkog i trenerom Živadinom Milenkovićem. Tu su prve fudbalske korake između ostalog napravile i kasnije zvezde domaćeg i svetskog fudbala, Luka Milivojević i Danko Lazović.

Koje klubove si promenio tokom karijere?
-Nakon toga, bio sam član škole fudbala Apolon, najveći broj godina proveo u kragujevačkom Radničkom 1923, a godinu i po dana nastupao i za Metalac iz Gornjeg Milanovca. Na svim tim mestima sam stekao sjajna poznanstva i iskustva koja mi i danas mnogo znače.

Uz sport, radio si na ličnom usavršavanaju, završio DIF, koliko je bilo naporno uskladiti sve to?
-Kada sam upisao DIF u Novom Sadu, rešio sam da se maksimalno posvetim obrazovanju i sport je u tom trenutku malo pao u drugi plan. Cilj je bio završiti fakultet u roku i steći neophodno znanje za budućnost, tako da sam veoma srećan jer sam taj cilj ostvario i uspeo u tome. Pred kraj studija sam počeo sa poslom kojim se danas bavim i to jeste nekada bilo naporno uskladiti, ali dobro sam se snašao u tome.

Čime se danas baviš?
-Danas sam zaposlen u FK Radnik Surdulica kao šef skautinga. Sportski sektor u fudbalu je nešto u čemu sam se pronašao, tako da je skauting fudbalera trenutno moj profesionalni poziv.

Koliko dugo si u Surdulici?
-U FK Radnik Surdulica sam od 2019. godine. Vreme mi veoma brzo prolazi i imam utisak kao da sam juče postao deo tog sjajno organizovanog kluba, a ne da sam tu već tri cele godine. Te 2019. godine sam počeo kao skaut-volonter koji je obilazio utakmice samo na lokalu, ali zahvaljujući rukovodstvu kluba i pre svega sportskom direktoru gospodinu Darku Gašiću omogućeno mi je da napredujem.
Koliko je bitna podrška kluba u tvom poslu i na koje rezultate svog kluba si najponosniji?
-Podrška rukovodećih ljudi u klubu je izuzetno bitna i bez njih ništa ne bi bilo moguće. Imam sreću da u svom poslu imam izuzetnu podršku svih, a posebno sportskog direktora kluba gospodina Darka Gašića od kojeg mnogo stvari svakodnevno učim. Sistem skautinga u našem klubu je stvoren na njegovu inicijativu. U Radniku sam dobio šansu na superligaškom nivou bez prethodnog ozbiljnijeg iskustva što je izuzetno retko jer je u našu Superligu veoma teško ući i kao iskusan sportski radnik, a posebno teško kao početnik. Klub mi je dao tu neverovatnu priliku i veliku podršku tako da mogu da kažem da je Radnik idealna sredina i za mladog fudbalera, ali i za mladog sportskog radnika. Takođe, imam veliku podršku i nekih starijih kolega u klubu koji mi svojim životnim iskustvom mnogo pomažu. Rezultatski, najponosniji sam bio prošle sezone kada smo ostvarili istorijsko šesto mesto u Superligi Srbije i igrali polufinale nacionalnog kupa gde su nas milimetri delili od toga da protiv Crvene Zvezde odemo u penal seriju, pa možda i u finale. Takođe, puno mi je srce kada vidim da igrači koje je skauting služba našeg kluba pronašla u nižim ligama danas dominiraju na superligaškim terenima poput Miloša Spasića, Nikole Radmanovca i Predraga Medića.

Šta je kod fudbalera od kvaliteta presudno da bi skaut procenio da on zadovoljava kriterijume naše Superlige?

-Superliga je vrlo specifično i zahtevno takmičenje i iz mog ugla igrač mora obavezno da poseduje dve stvari da bismo ga uzeli u razmatranje: Kao prvo, dobre motoričke sposobnosti sa akcentom na snagu i brzinu, i kao drugo dobar karakter. Naravno, potrebne su i ostale stvari poput dobre tehničko-taktičke obučenosti, ali bez prve dve je teško govoriti da igrač može da zadovolji kriterijume Superlige. Ako su motoričke sposobnosti i karakter na zavidnom nivou, neki tehničko-taktički propusti mogu i da se tolerišu. Posebno ukoliko ste po budžetu prosečan superligaški klub pa nemate mogućnost da dovodite tehnički vrhunske fudbalere kao što to mogu Crvena Zvezda i Partizan.
Baviš se mnogim zanimljiivm temama, između ostalog i zašto dečaci od 15 godina umiru na terenu?
-To je veoma ozbiljna tema kojom sam počeo da se bavim, i sigurno ću se još ozbiljnije baviti u budućnosti. Mislim da se temom zdravlja i prevencije ne bavimo dovoljno u srpskom fudbalu i zato sve češće imamo nemile scene sa tragičnim ishodima na fudbalskim terenima. Iz iskustva znam da se olako pristupa sistematskim pregledima fudbalera posebno u mlađim kategorijama i to je problem sa medicinskog stanovišta, dok sa fudbalskog stanovišta mnogi treneri iz neznanja preopterećuju decu i loše doziraju treninge, i kada spojimo te dve loše stvari, kao rezultat dobijemo mnoge vesti iz crne hronike. Moramo da podignemo svest o tome u našem fudbalu. Dan danas mi padne mrak na oči kada vidim da igrači na pripremama trče 10km uzbrdo u sred leta, ili da se oporavljaju od povreda tako što trče u krug. Prevaziđeno pre 30 godina.

Koliko je zahtevan trenutni posao, koliko vremena provedeš na putovanjima?

-Trenutni posao jeste zahtevan posebno kada se približe letnji i zimski prelazni rok gde kompletan sportski sektor u klubu ima mnogo obaveza svakodnevno. Međutim, ne pada mi teško sa obzirom da volim posao kojim se bavim, a naša Superliga je ozbiljan nivo takmičenja i da biste bili uspešni u njoj zahteva ozbiljan nivo posvećenosti. Na putovanjima provedem dosta vremena, nekada i između 5 i 8 sati dnevno, ali to je sastavni deo posla svakog ozbiljnog skauta. Generalno sam osoba koja voli da vozi i obilazi stadione širom Srbije, i za sada mi to ne predstavlja problem.

Kako gledaš na poziciju FK Radničkog otkako je trener Nenad Lalalatović?
-Pre svega, čovek sam koji smatra da je u profesionalnom sportu uopšte, pa tako i u fudbalu rezultat merilo svega. Iz tog razloga Nenada Lalatovića smatram za jednog od najboljih domaćih trenera, ako ne i za najboljeg. U svakom klubu je pravio ozbiljne rezultate, pa je tako i poziciju FK Radničkog značajno unapredio i klub koji je u fudbalskoj javnosti bio već viđen za ispadanje, doveo do granice opstanka u ligi. Mislim da ne postoji trener kojem bi to pošlo za rukom osim njemu, i ja Radničkom kao klubu iz mog grada u kojem sam proveo neke divne godine, želim da ostvari svoj cilj i opstane u Superligi jer popularni Crveni Đavoli i svi Kragujevčani ne zaslužuju ništa manje od toga.
Ima li među klincima neko novo ime koje može da nasledi slavne fudbalere?
Bonus pravilo koje je FSS doneo pre dve sezone je sigurno jedna od boljih stvari koja se desila srpskom fudbalu u skorije vreme. Mladi igrači dobijaju mnogo više minuta, i iz tog razloga danas u Superligi, ali i u nižim ligama, stvarno ima momaka koji mogu da naslede neke slavne fudbalere. Pre svega mislim na Đorđa Gordića iz Lučana, našeg Uroša Milovanovića iz Radnika, Mirka Topića iz Vojvodine, svakako i na super talentovanog golmana Radničkog Ognjena Lukića. Ima još mnogo primera, ali gore navedeni su sigurno svetla budućnost srpskog fudbala.
Kada si u Kragujevcu, gde te obično možemo sresti?
-Nemam ustaljen raspored s obzirom na mnogobrojne obaveze koje imam, ali u Kragujevcu sam okvirno dva do tri dana tokom nedelje i desetak-petnaest dana tokom meseca. Nisam osoba koju je lako sresti po gradu, imam uzak krug ljudi sa kojima se družim od detinjstva, pa sve do sada. Ali, možemo da kažemo da me je u dnevnim varijantama moguće sresti sa gore pomenutim društvom u nekom od kafića po centru grada, dok mi je noćni život teško predvidiv, ali moji prijatelji i ja volimo da posetimo žurke u poznatom kragujevačkom lokalu Madmazel.

Mario Badjuk

Foto: Privatna arhiva