Grbići su od Hrebeljanovića. Nakon Kosovske bitke sklonili su se u manastir Gornik, dok nisu morali dvadesetak godina kasnije da beže od Bugara - jedni su dobili Lazarevu krunu da čuvaju i prezime Krunić, drugi zastavu, a oni kojima je dato da čuvaju grb, postali su Grbići. I došli su do Herceg Novog, što se uglavnom prati po slavama, odnosno crkvama. Potom su prešli u Dubrovnik, gde su uzeli mletačko prezime, pa vratili staro i stigli do Zadra. Ima selo Grbići pored Zadra, pokatoličeni su, naravno. I ušli su u kontinent do izvora Zrmanje. Zajednica braće i sestara uglavnom je živela u Lici, a mahom su bili žandari ili železničari. I moj prađed Bogdan je iz Like došao na službovanje u Trebinje, gde je upoznao prababu. Đed se samo rodio u Lici, odrastao je u Pridvorcima pored Trebinja, gde se i oženio babom. I onda su vozom bez povrataka 1946. došli u Banat - istakao je Grbić na početku priče za naš portal.
Kojih slika detinjstva se najradije sećate?
-Ribolova na Begeju.
Izjavili ste da su Vas kroz detinjstvo pratile trauma vezane za strah od mraka? Kako ste ih pobeđivali?
-Jako teško. Nekad zažmuri, a nekad se stisnem. Dok se nisam usudio da se suprotstavim tome.
Vaš brat Nikola mlađiI je tri godine od Vas, jeste li od početka imali jaku, snažnu bratsku ljubav?
-Imamo je I danas. Uz maksimalno poštovanje
Koje vrednosti su se naročito poštovale u vašem domu? Koliko je otac, u pravom smislu reči, bio glava Vaše porodice?
-Bez tog autoriteta teško bi izrasli u ljude kakvi smo danas. Poštenje istin. Pravda patriotizam ljubav prema porodici tradiciji I hrabrosti.
Kada ste prvi put izašli na odbojkaški teren, gde je to bilo?
-U Kleku.
Jeste li prvo morali da uradite sve u vezi sa školom, pa tek onda na odmor I igru?
-Sa školom I u kućnoj bašti
Kada pogledate odrastanje današnjih generacija, žalite što im detinjstvo prolazi uz mobilne telephone I odsustvo komunikacije?
-Naravno, ali takvo je vreme. Svi mi smo imali potrebu za animacijom. Danas se malo ljudi bavi animacijom dece na pravi način
Kako ste iz Kleka doživeli prelazak u Novi Sad, smatrate li to najvažnijom odlukom u dosadašnjem žiovtu?
-Prvom velikom I najtežom sigurno
Uporedo sa školom, trenirali ste u OK “ Vojvodina” , jesu li profesori imali razumevanja za Vaše uspehe na terenu?
-Naravno da ne. U to vreme je sportista bio omražen I bez razumevanja profesora za sportske obaveze
Možete li nas podsetiti da ste čuvenu “ Santa Maria della Salute ” naučili napamet?
-S obzirom na da nisam stigao da naučim sve što je bilo traženo za čas koji smo imali sa razrednom , tačnije deo pesme “Santa Maria della Salute”, kada je došao red na mene da recitujem, rekao sam da nisam stigao. Ostalo sam radio na času, slušajući ostale, naučio sam deo koji dan danas znam. Nažalost, za mene gorko iskustvo, ali sreća da sam imao profesore koji su me stimulisali da iz sebe izvučem najbolje u SŠZDD “ Koča Kolarov” u Zrenjaninu. Naravno da sam popravio ocenu na prvom sledećem času uz kritiku “Eto , mogao si tako da naučiš I prošli čas” Zaprepaštenje je nastupilo kada sam rekao razrednoj da nisam pipnuo knjigu od prošlog časa.
Uvek ste išli za svojim čvrstim stavom, da li Vas je to nekada koštalo?
-Uvek I najviše
Odrastali steu staroj Jugi, u kojoj ste bili I vojnik, po čemu pamtite tu državu, koliko je bilo bezbrižno živeti tada?
-Samo po najboljem. Najlepša I najbolja zemlja na svetu.
Kako ste doživeli raspad Juge I ratove na prostoriu ex Juge?
-Kao raspad sopstvene porodice. Ja ljude delim na dobre I one sa kojima se teže nalazi zajednički jezik.
Tokom bogate odbojkaške karijere, promenili ste puno klubova, gradova, država? Veže li Vas uspomena na neku posebno?
-Za sve. Rim je bio poseban, ali I Istanbul I Osaka.
Gde su odbojkaši, u vreme Vašeg najvećeg uspeha, imali najbolje uslove za život I rad?
-Italija.
Kako gledate na svoje učešće u reprezentaciji? Koji uspeh biste izdvojili?
To je najveća čast za jednog sportistu.Olimpijada 2000. godina. Na Letnjim olimpijskim igrama u Sidneju 2000. odbojkaška reprezentacija Jugoslavije je osvojila zlatnu medalju, i to na spektakularan način. Pri rezultatu 15:12 za Jugoslaviju, servirao je Roman Jakovljev između mene i Gorana Vujevića. Posle prijema, lopta je napustila teren. Ja sam skočio preko ograde, umalo pao preko italijanskog fotografa, vratio se nazad i uspeo da izblokiram udarac Jakovljeva. Mi smo u tom trenutku već smatrali utakmicu dobijenom. Značaj igranja za reprezentaciju shvatio sam posle osvajanja medalje u Atlanti kada me je na dočeku u Beogradu baka od 82 godine uhvatila za ruku i rekla “Hvala ti sine, sad mogu da umrem”. U tom trenu mi je postalo jasno da kad igram za reprezentaciju ne igram za sebe i da nisam svestan kakav efekat naši rezultati izazivaju kod ljudi i na koji način mi njima možemo da budemo inspiracija
Sa kim ste, iz zlatne ere odbojke, najviše u kontaktu?
-Sa NIkolom Igorom Vušurovićem I Goranom Vujovićem. Sa ostalima nemam kontakt.
Čega sve mora da se odrekne vrhunski sportista, poput Vas?
-Ničega. Sport traži posvećenost I ljubav, a tada se ne podnosi žrtva.
Koja je najveća sreća u Vašem životu?
-Moja najveća sreća je moja porodica.
Uvek o svemu otvoreno goovrite, pa tako I o stvarima koje Vam izazivaju emocije, od smeha do suza?
-Pretvaranje je način da stvorite lažnu sliku o sebi, a ja ne želim nikoga da zadivim ili impresioniram lažima. Ja se dokazujem sebi stalno.
Po završetku uspešne karijere, nastavili ste sa usavršavanjem, koju titulu ste stekli?
-Doktor nauka sporta I fizičkog vaspitanja na univerzitetu u Beogradu na fakultetu sporta I fizičkog vaspitanja
Čime se sada bavite, ostali ste u sportu?
Predsednik sam Komisije za jačanje nacionalnih selekcija , savetnik sportske komisije I razvojne komisije, a imam svoj kamp koji prolaze deca iz 37 zemalja zasad. Globalni sam ambassador Specijalne olimpijade za decu sa intelektualnom ometenošću.
Viidte li u nekom mladom odbojkašu hrabro srce poput Vašeg?
-Ne
Naposletku, što bi otpevao pokojni Balašević, desiće se?
-Šta je suđeno.
Koliko su ljubav, porodica,sloga bitni danas u ovom sumornom vremenu?
-To je jedino što zaista vredi
Kako provodite slobodno vreme?
-Ako vam kažem, više neće biti slobodno. Ribolov negde.
Autor : Mario Badjuk
Foto : Privatna arhva