Stefan Popović, bivši vaterpolista Radničkog: „ Kragujevac je jedan izuzetno živ grad koji pritom voli sport ”

Gde si rođen i kojih sika se prisećaš kada baciš pogled unazad?

*Rođen sam 20.11.1993. u Novom Sadu, gde sam živeo do 3. razreda osnovne škole. Nakon toga se selimo porodično za Beograd. Ono što me najviše vezuje i čega se najviše sećam iz tih dana je druženje i društveni život koji sam imao kao dete. Sećam se da mi je najveća kazna bila da popodne ne smem da idem napolje da se igram. Svaki skoro dan, pogotovo vikendima, svi smo se nalazili u dvorištima našeg Novog naselja (deo Novog Sada). Dodatno mi to ostavlja utisak o tom vremenu detinjstva kada vidim koliko su danas tehnološka otkrića (mobilni telefoni) oduzela deci lepa detinjstva puna sećanja.

Koje vredosti su ti usadili roditelji, a čine tvoj “ životni moto? “

*U to vreme se majka najviše bavila nama, sa mnom i mojim starijim bratom Nikolom, dok je otac dosta radio i zbog prirode posla bio fizički odsutan. Ono što mislim da je najbitnije šta sam kroz taj period života naučio je postojanja konsekvenci. Za sve što sam se trudio i dobro uradio, bio bih na neki način nagrađen. Takav je bio i slučaj za negativne stvari. Kroz postojanje konsekvenci mislim da sam više znao da cenim i vrednujem neke stvari kao i da se kroz vreme bolje oblikujem kao ličnost.

Kada si znao da će vaterpolo  biti tvoje životno opredeljenje?

Kao mali, obožavao sam  vodu. Kada god smo bili na moru,  bilo je teško izvaditi me iz vode. Voleo sam da se kupam, igram i na svoj način uživam. Kada sam napunio šest godina,  krenuo sam na treninge plivanja na Spensu u Novom Sadu. Osnove plivanja sam ubrzo savladao , ali mi treninzi ovog sporta nisu bili zanimljivi. Srećom , primetio sam, nakon par svojih plivačkih treninga, grupu dečaka koja često koriste loptu u bazenu - vaterpoliste. Delovalo mi je mnogo zanimljivije od plivanja , te sam ubrzo postao član VK Vojvodine.

Koji je bio tvoj prvi vaterpolo klub?

*Nakon Vojvodine i naše porodične selidbe za Beograd, nastavio sam sa treniranjem vaterpola u VK Beograd na Tašmajdanu. Iskren da budem, sa ove tačke gledišta, nikada nisam gledao na vaterpolo kao na sport koji ću ovoliko dugo da treniram i igram. Nekako sam odlazio na treninge zato što sam voleo. Nisam ni imao preveliki kvalitet u mlađim selekcijama kako Beograda,  tako i Vojvodine , ali jedino čega se sećam je da sam bio uporan i redovan na treninzima. Moguće je da su me zbog toga treneri nagrađivali.  Bitan momenat u mojoj karijeri se dešava 2010. godine kada sam postao golman, do tada sam bio neki pokušaj centra. Veoma neobično za vaterpolo da se tako radikalno promeni pozicija pogotovo sa 16-17 godina. Iako nov na poziciji golmana, dobijam veliku šansu u svom VK Beogradu i nakon nepunih dve godina od golmanske karijere , postajem deo prve ekipe VK Beograd. Najviše zasluge za to ima trener prve ekipe u to vreme Miodrag Mirović poznatiji kao Mimi. Treba takođe biti iskren i reći da sam prvih godina u seniorskoj ekipi bio samo sastavni deo trenažne grupe i sa zadovoljstvom radio ,,šekrtske'' obaveze koje sam kao jedan od najmlađih imao.

Dve sezone proveo si u kragujevačkom „ Radničkom“, po čemu pamtiš boravak u Kragujevcu?

*Godine 2013. na leto odlazim na probni period u Kragujevac i na moju sreću zadovoljavam uslove ekipe i trenera Dejana Jovovića. U periodu , kada sam došao, Radnički je imao 3 golmana: Zdravka Radića, Igora Lazića i Endija Stivensa. Nakon samo 2-3 meseca , postajem deo ekipe i zamena neprikosnovenom Radiću. Sama činjenica biti deo tima u kojoj igraju vaterpolisti koje sam gledao do tada samo na televiziji bila je za mene neverovatna. Ekipu su činila takva imena kao što su: Filipović, Zloković, Ćirić, Burić, Radić i mnogi drugi, tako da mi je trebalo malo vremena da se naviknem na sve to i postanem svestan.

Koje uspehe je tadašnji tim imao, šta je bila kruna?

*Kruna te sezone je bilo finale Lige šampiona u Barseloni koje smo nažalost izgubili, ali je iskustvo za mene lično koje sam mogao samo da sanjam. Ostaje žal za tom titulom koju smo verujem bili spremni da osvojimo ali ... Moram reći da sam u to vreme ja bio svestan svoje uloge u timu. Kao drugi golman, trebalo je uvek biti na treninzima spreman da ostanem, da branim, da zamenim Radića na treninzima kada je to neophodno. Trening je za mene bio te prve sezone kao utakmica. Svaku šansu na utakmicama sam želeo da iskoristim, ali je i ruku na srce u ovakvoj ekipi na tim utakmicama ,na kojima sam ja branio, bilo lako biti golman.

Ko je, uz tebe,činio prvu postavku kluba?

*Druge godine moje u Radničkom, dolaze nam između ostalih i Josip Vrlić, Marko Petković, Nikola Dedović i Marko Ćuk. Ekipa je možda po individualnom kvalitetu bila lošija od sezone pre , ali je atmosfera bila neverovatna i ona nas je držala skoro do kraja. I dan danas imamo grupu na Whatsappu od te sezone i i dalje se družimo kada nam to vreme dozvoli. Često smo tih godina provodili vreme u gradu, družili se i gradili taj odnos koji traje i dan danas. Sećam se da je restoran Stara Srbija bila jedno od naših omiljenih mesta za druženje. Kragujevac je jedan izuzetno živ grad koji pritom voli sport. Studentski grad pun mladih i kada se sve to uzme u obzir, prelep za život jednog mladog sportiste. Dve godine života u Kragujevcu i danas pamtim i smatram ih za jedan predivan period mog života i karijere. Mislim da me je Radnički dosta afirmisao u sportskom smislu i taj period u Kragujevac mi je sigurno uticao na nastavak karijere.

Završio si i FON, koliko je obrazovanje bitno za jednog sportistu ?

Nažalost , zbog obaveza u Kragujevcu nisam uspeo da završim FPN ( Fakultet političkih nauka). Nakon završene dve godine studija, upisujem Fakultet za sport koji i završavam 2020. godine. Smatram da je obrazovanje veoma bitno te shodnom tome bih želeo i dalje da se usavršavam u vidu nastavka studiranja. Želeo bih da upisem master studije u Nemačkoj . To je jedan od segmenata u životu koji ne bi smeo da se zaboravi i zapostavi, bez obzira na životne okolnosti.

Sa kim bi voleo jednoga dana da zaigraš?

*Ne znam koliko ću još igrati vaterpolo , ali bih svakako jednog dana voleo da igram ili da treniram svog prijatelja Viktora Rašovića. Razlog tome je svestranost Viktora kao ličnosti, komunikacija sa njim nije isključivo bazirana na vaterpolu. Što se samog sportskog znanja tiče, smatram da bih mogao mnogo da naučim radeći sa njim i ono što je najbitnije, Viktor je veoma neposredan i to čini saradnju sa njim siguran sam još lakšom i lepšom.

Šta planiraš kada zauvek napustiš bazen?

*Videću kako će mi karijera dalje ići ali ono što već znam je da bih voleo i nakon nje da ostanem u sportu. Pored toga želim da se posvetim svojoj ljubavi prema političkim naukama. Nakon ulaganja u svoje dodatno stručno usavršavanje ću videti u kom obliku bih mogao da se bavim svojim pozivom ali zasigurno znam da bih to radio vrlo rado u kombinaciji sa nekom ulogom u sportu koji volim.

Autor : Mario Badjuk

Foto: Zoltan Leskovar, privatna arhiva

*Nakon Kragujevca odlazim za Šabac gde se zadržavam godinu dana kao i nakon toga u Katalunji iz Barselone. Tada dolazi do prekretnice u mojoj sportkoj karijeri. Vraćajući se jednom prilikom u toku Božićnih praznika iz Barselone, razmišljao sam o završetku igranje vaterpola. Nisam sveukupno bio zadovoljan i nisam video smisao da se i u budućnosti bavim voljenim sportom. Tom prilikom sam se vraćao sa svojim prijateljima - braćom Rašović. Pričajući sa svojim najboljim prijateljem i kumom Viktorom, došao sam do zaključka da bi trebao da završim sezonu u Katalunji do kraja, da ukoliko na polusezoni prestanem ću ostati nedorečen i da ako na kraju sezone donesem istu odluku, neću imati prostora da se jednog dana kajem kao što bih imao ukoliko to uradim na polusezoni. I tako je i bilo. Ostajem do kraje sezone u Španiji i na kraju sezone 2016/17 dobijam ponudu od ASC Duisburga iz Nemačke gde sam i dan danas. Peta sezona u Nemačkoj gde sam pronašao sebe.