Sveti Mitrofan, prvi patrijarh carigradski. Njegov otac Dometije, brat rimskog cara Prova, izbeže iz Rima kao hrišćanin u vreme gonjenja hrišćana i dođe u Vizantiju.
Episkop vizantijski Tit posveti ga za prezvitera. Po smrti Titovoj Dometije posta episkop vizantijski. Po smrti Dometijevoj presto episkopski zauze njegov stariji sin Prov, a po končini ovoga, presto episkopski zauze Mitrofan. Kada car Konstantin prvi put vide Mitrofana, zavoli ga kao oca.
U vreme Prvog vaseljenskog sabora Mitrofan već beše starac od stotinu sedamnaest godina, pa ne mogavši sam uzeti učešća u poslovima saborskim, odredi svoga horoepiskopa Aleksandra za svoga zamenika. Car mu ishodatajstvova kod Sabora nazvanje patrijarha. I tako on bi prvim patrijarhom konstantinopoljskim. Još pozva car ceo Sabor, da posete bolesnoga i prestarelog arhipastira.
Kad car upita, koga želi sebi za naslednika na prestolu patrijaršijskom: Mitrofan imenova Aleksandra; zatim reče Aleksandru Aleksandrijskom: "O brate, preizrjadna naslednika ostavićeš ti!" I uze za ruku arhiđakona Atanasija, docnije Atanasija Velikog, patrijarha aleksandrijskog, i pohvali ga pred svima. Posle ovoga proročanstva oprosti se sa svima, i nakon deset dana predade dušu Bogu 325. godine.
Sveti mučenik Konkordije
Bi isposnik veliki, i čudotvorac za života na zemlji. U vreme cara Antonina uhapšen zbog vere u Hrista. Posle muka i tamnovanja bi izveden pred kamenog idola Dia, da mu se pokloni. On pljunu na idola, i zbog toga bi odmah posečen.
Sveti mučenici Frontasije, Severin, Severijan i Silan
Mučeni u vreme cara Klavdija, u Francuskoj. Kada im glave behu odsečene, oni se digoše, uzeše svoje glave u ruke, pređoše preko reke Il, i dođoše do crkve svete Bogorodice, u kojoj se Bogu moljaše episkop Fronton. Ušav u crkvu, položiše svoje glave pred noge episkopove, a oni legoše i prekrstiše ruke na prsi. Tu biše česno sahranjeni. Pri njihovoj sahrani čulo se pojanje nevidljivih vojski angelskih.
Prepodobni Zosim, episkop Vavilona NovogPrepodobni Zosim, episkop Vavilona Novog, grada u Misiru. Podvizavao se na Gori Sinajskoj. Došao poslom u Aleksandriju, bi posvećen od blaženog patrijarha Apolinarija za episkopa vavilonskog. Beše izrjaden pastir stadu Hristovom. No kada ga savlada starost i zamorenost, povuče se opet na Sinaj, gde predade dušu svoju Bogu i primi venac slave među velikim jerarsima. Živeo i skončao u VI veku.
Sveštenomučenik Astije, episkop drački
Postradao u vreme Trajanovo. Najpre bijen olovnim prutovima, a potom obnažen, i nag raspet na drvo. Nago telo njegovo bi namazano medom, da bi ga ose i stršljenovi ujedali. U najvećim mukama sveti Astije slaveći Boga izdahnu, i primi dva venca, i kao mučenik i kao jerarh.
Svete Marta i MarijaOve dve svete žene, sestre Lazara, prijatelja Hristovog, živele su u Betaniji, u selu blizu Jerusalima. Po vaznesenju Gospoda Lazar je otišao da propoveda Jevanđelje. U ovome su mu pomagale njegove sestre. Ne zna se gde su skončale svoj ovozemaljski život.
Sveti Sveštenomučenik Joanikije Crnogorski
Sveti Sveštenomučenik Joanikije Lipovac, Mitropolit Crnogorsko-primorski, rođen je 16. februara 1890. god. u Stolivu u Boki Kotorskoj od roditelja Špira Lipovca i Marije Damjanović. Osnovnu školu završio je u Prčnju, klasičnu gimnaziju sa maturom u Kotoru, Pravoslavni bogoslovski zavod u Zadru i Filozofski fakultet u Beogradu. U Beogradu je položio i profesorski ispit iz bogoslovskih predmeta. Rukopoložen je u čin đakona 8., a u čin prezvitera 10. novembra 1912. god. od episkopa bokokotorskog i dubrovačkog Vladimira Boberića. Od 1912. god. do 1918. god. bio je protski kapelan u Kotoru, a potom paroh u Lastvi. Od 1919. god. do 1925. god. bio je suplent gimnazije na Cetinju, nižoj ženskoj školi, ženskoj učiteljskoj školi i Cetinjskoj bogosloviji. Od 1925. do 1940. god. bio je profesor Prve muške gimnazije u Beogradu. Kao udov protojerej izabran je za Episkopa Budimljanskog krajem 1939. god., zamonašen u manastiru Rakovici od Mitropolita Skopskog Josifa i proizveden u čin igumana. Hirotonisan je za Episkopa u beogradskoj Sabornoj crkvi 11. februara 1940. god. od Patrijarha Srpskog Gavrila, Mitropolita Skopskog Josifa i Episkopa Zvorničko-tuzlanskog Nektarija. Iste godine 10. decembra na vanrednom zasedanju Sv. arh. sabora, izabran je za Mitropolita Crnogorsko-primorskog. Mitropolit Joanikije je upravljao Crnogorsko-primorskom eparhijom za vrijeme Drugog svjetskog rata, sarađivao je sa italijanskim i njemačkim okupatorom i podržavao aktivno četnički pokret. Cetinjska bogoslovija je radila jedina od svih pet bogoslovija u Srpskoj Patrijaršiji. Sa sedamdeset svojih sveštenika pokušao je da izbjegne iz zemlje pred naletom komunizma, ali nije uspio. Svi sveštenici su strijeljani u Zidanom mostu, a Mitropolit Joanikije je prebačen u Aranđelovac i tu je ubijen juna 1945. Grob mu je do danas ostao nepoznat. Sveštenomučenik Joanikije je stolovao od 1940. do 1945. god.
Sveti Georgije Bogić
Georgije Bogić (6. februar 1911. - 17. jun 1941. ) jerej Srpske Pravoslavne Crkve i paroh u Našicama. Rodio se u Subotskoj kraj Pakraca. Bogosloviju je završio u Sarajevu, a rukopoložen je 1934. u Pakracu. Pre dolaska u parohiju Našice, služio je u parohijama Majar i Bolomčani. O ubistvu Georgija Bogića piše Viktor Novak u svojoj knjizi Magnum Krimen, da je za njegovu smrt kriv katolički fratar Sidonije Šols. Viktor Novak navodi da je Sidonije Šolc "na najzverskiji način naredio ubistvo mesnog paroha Đorđa Bogića.