Šta se krije iza deža via?

Nekad se završi i pre no što shvatimo da je počelo, nekada traje dovoljno da se preispitamo odakle je sve to toliko poznato. Istraživanja su prevalila dug razvojni put, a rešenja su bivala nadljudska, čarobnjačka, podsvesna, iz prošlog života. Razlika je velika između onoga što se smatralo nekada i onoga što se kao rešenje nameće sada.

Kada otpočne taj nestvarni osećaj dobro poznatog trenutka, čini se da bi sve dao samo da si za sekundu ispred njega. Sve to već znaš, momenat za momentom koji si već video, ali onaj jedan korak ispred njega, kako bi veličanstveno bilo da si tamo. Ma koliko ovaj osećaj već viđenog bio česta pojava, to baš i ne polazi za rukom. Ovim fenomenom se postavljaju brojna pitanja o našoj percepciji vremena, svesnom, podsvesnom i prvi podaci o njemu javljaju se još u antičkom dobu, pa ga ne treba smatrati tekovinom naše epohe. Sledbenici Pitagore i Platona u njemu su videli sećanja iz prošlog života. Aristotel je uzalud pokušavao da obori magijski štit ovog fenomena tvrdnjama da je u pitanju samo psihička varka, stanje svesti. I nakon toga je ostao poslastica za tumačenje i proučavanje, toliko da su se njime bavili i Sveti Avgustin u IV veku, i sama Crkva u čijim se tvrdnjama javljaju demonsko iskušenje ili priviđanja iz prošlog života.

Sam Frojd daje značajno mesto ovoj pojavi u svojim istraživanjima. Smatra je ničim drugim do manifestacijom potisnutog sećanja, osećanja koje krije zabranjenu želju i traumatično iskustvo. I drugi psiholozi su svodili svoje tvrdnje na to da predstavlja doživljaj neiskazanih želja, o čemu svedoči ona uznemirujuća neobičnost i čudnovatost tako poznatog trenutka koji doživljavamo zapravo prvi put. Priželjkivani trenuci, potisnute želje, sve to može da se manifestuje u jednoj slici, jednom trenutku koji je tako stran, a tako poznat, tvrdili su naučnici.

Bilo kako bilo, istraživanja današnjice negiraju bilo kakvu vezu ovog fenomena i paranormalnog. Nema tog prošlog života koji bi na trenutak zasijao u sadašnjem, ni privida reinkarnacije koji bi se usadio u naše svakodnevno. Neke Aristotelove tvrdnje su se obistinile i istraživanja XXI veka takođe ukazuju na to da je u pitanju jednostavna igra koju naš um igra sa nama. Neurolozi su povezali proučavanje epilepsije i ovog fenomena, jer napadu ove bolesti često prethodi epizoda već viđenog. Uočili su kratku disfunkcionalnost u limbičkom delu mozga koji je odgovoran za autobiografsku memoriju. Smatra se da deja vu tu nastaje, i da je usko povezan sa tom memorijom i podsvesnim tumačenjem. Prouzrokovan umorom, stresom, u određenim situacijama naš um napravi iskorak i dati događaj prihvata i tumači kao poznat. Biva onemogućen da je rasumači kako treba pa ne razlikuje novo od poznatog. Prihvata smisao koji je tek primljen kao odavno poznat. Ta jednostavna greška u tumačenju može da objasni zašto nikada nismo u mogućnosti da preteknemo taj osećaj poznatog koje tako lako klizi pred očima i iskočimo korak ispred njega, da predvidimo šta će to da bude iza ovog trenutka, u vremenu koje sledi. To nije vremeplov, ne može se napred, sve teče linearno.

Današnja objašnjenja se, dakle, svode na lažni utisak, na zabludu. Ostaje tu dosta da se douči i dokuči, da se još malo zaviri u podsvesno koje nam je još uvek toliko nepoznato. Ostaje da se provere i ispitaju te prelazne situacije u kojima se deja vu javlja, da se zaviri u taj trenutak u kom nas naš sopstveni um baci u posebno stanje bezvremenog, kada je sve moguće. Naučnici su nam dosta razotkrili i obeshrabrili nas tvrdnjama da tu nema ni prošlog života i predviđanja. Iako nema ničeg natprirodnog, ipak je golicljivo i nekako neodoljivo. Idemo li u korak sa vremenom ili ipak ispred njega? U trenutku kada se deja vu odvija pred nama, vreme se ne čini tako nadmoćno i nepobedivo, zar ne? Bar u tom jednom trenutku, trkamo se sa njim i pobeđujemo, pa se vratimo u stvarnost. Taj momenat magije kojim nas um časti još jedna je od poslastica našeg čudesnog podsvesnog.