Veljko Pantelić iz sela Progorelica kod Kraljeva je devetogodišnjak sa neobično velikom ljubavlju prema železnici. Već pet godina, svakodnevno, kraj pruge koja prolazi kroz njegovo selo dočekuje i ispraća vozove.
Lokomotive Veljko prepoznaje po zvuku sirene. "Srce mi zaigra kada čujem zvuk sirene i klopotanje točkova. Vozovi su moj život", iskren je mali Veljko.
Detinjstvo tog devetogodišnjaka usklađeno je prema redu vožnje voza na liniji Kraljevo-Zvečan.
Prepodne Veljko isprati jedan šinobus, a predveče i teretni voz za rudnik "Piskanju".
"Odrastao sam kraj pruge. Sve mašinovođe me pozdravljaju osim jednog – on navija za Crvenu zvezdu, a ja za Partizan i neće da mi svira", priznaje Veljko.
Veljko je učenik trećeg razreda osnovne škole u Konarevu.
Vozni red na području Kraljeva zna, verovatno, bolje i od direktora "Železnice Srbije".
"Veljko je upoznat sa redom vožnje kao i mi železničari. Zna čak i kada su pojedini vozovi na ovom delu pruge otkazani", kaže otpravnik vozova Dejan Bojanić.
Veljko dodaje da niko nije mogao da ga ubedi, kada je, kako kaže, bio mali, da vozovi kasne. Danas, kada je malo stariji, tvrdi da vozovi nikada ne kasne više od deset minuta.
Neobično veliku ljubav prema železnici Veljko je nasledio od dede, koji je i sam bio mašinovođa.
"Železničari su najbolji ljudi, nema boljih od njih", dodaje Veljkov deda Radomir Pantelić.
Veljku već pet godina iz lokomotve izbacuju novogodišnje paketiće, a od šefa železničke stanice u Mataruškoj banji dobio je i kapu mašinovođe.
Miris pruge mu je ušao u krv, a za koju godinu srpska železnica biće mu, tvrdi, hleb.
Pratite nas na našemTELEGRAM kanalu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu
