ARSENAL FEST: Frotmen benda Hladno pivo nastupa kao predgrupa sopstvenom bendu

Mile će prvo, 20. juna, sa odabranom grupom muzičara, izvoditi pesme sa svoja dva solo albuma, da bi sledeće večeri nastupio sa svojim matičnim bendom.

Iza ovog nesvakidašnjeg poteza, prethodno najavljenog nastupa legendarnog treš metal benda Testament, nastupa kantautora Kurta Vajla i kompletne organizacije devetog Arsenal festa, i ove godine stoji promoterska kuća Long Play, koju već skoro pune dve decenije vodi Zoran Vulović Vule.

Nekadašnji klavijaturista, koji je sa Milanom Delčićem Delčom, početkom osamdesetih, osnovao novotalasni bend U škripcu, još od devedestih godina se bavi menadžerskim poslom.

Pored brojnih stranih, regionalnih i domaćih izvođača čije koncerte Long Play godinama unazad organizuje u Beogradu i Srbiji, Vuletov posao je u poslednjih osam godina krunisan festivalom koji od svog osnivanja nastupa sve ofanzivnije, kako po broju i kvalitetu izvođača koji na njemu nastupaju, tako i po sve većem broju ljubitelja kvalitetne, manje i više alternativne, gitarske muzike koje iz godine u godinu za sebe vezuje.

Arsenal fest će i ovoga juna u kragujevački Knežev arsenal (prostor nekadašnje topolivnce) dovesti brojne poklonike dobrog zvuka, za šta su Mile i Hladno pivo samo jedan od povoda.

Odakle vam ideja da Mile prvo nastupi samostalno, a potom i sa Hladnim pivom, po kome je široj publici mnogo poznatiji?

"Pošto u Srbiji ima mnogo festivala, koji uglavnom imaju sličan program, mi se trudimo da u okviru toga što izaberemo imamo nešto što je drugačije, pa je tako i ideja sa Miletom, koji je sam sebi predgrupa, nešto gde pokušavamo da budemo drugačiji. Imamo još par takvih ideja kada je Arsenal u pitanju."

"Arsenal fest je nama jedna od najvažnijih stvari koje radimo tokom cele godine. Pripreme za njega traju oko osam - devet meseci. Nije lako izabrati bendove i nije lako boriti se sa svim tim stvarima, kao što je npr. odnos cene karata i broja ljudi. Ali ono što krasi Arsenal i što ga potpuno izdvaja je ambijent, koji je potpuno drugačiji. Svim stranim izvođačima koji su bili tamo to je bio prvi i najjači utisak."

Za Arsenal je, čini mi se, neko već rekao da je veliki - mali festival. Konceptualno blizak drugim festivalima, ali opet ima nešto što ga čini posebnim.

"To je, ustvari, ono najvažnije. Da festival bude malo drugačiji od drugih, jer je teško to napraviti sa domaćim lajn apom koji se vrti i gotovo je isti na svim festivalima. Te male igre oko izvođača, dovođenje stranaca... tu imamo prostora da budemo drugačiji. A tu je i atmosfera koja je na Arsenalu stvarno specifična."

Kako ste zadovoljni prethodnim festivalom?

"Prethodna godina je imala zanimljiv lajn ap, ali je imala problem sa kišom i sa vremenom. To su stvari na koje ne možemo da utičemo, ali jednom u devet godina mora se računati i na to da će biti kiše. Verujem da će nas to ove godine zaobići."

Šta je u proteklih godinu predstavljalo najveći uspeh za Long Play?

"Svaki od koncerata koje radimo predstvalja izazov. Mi imamo razlog zašto ih radimo. Nije to samo biznis, nego i nešto više od biznisa. Mi smo agencija koja ima zaposlene ljude i koja treba da zaradi plate, ali biramo da radimo muziku i izvođače koje razumemo i koji su nam bliski. Mislim da su 'Dani Rundeka', koje smo upravo najavili, baš na toj liniji. Međutim, nije baš lako raditi koncerte u Beogradu u ovom trenutku, kad smo okuženi besplatnim svirkama gotovo svakodnevno."

Čini se da se danas sve ređe javljaju noviji bendovi koji dugoročnije mogu biti koncertno atraktivni, ali je i gitarska muzika u dosta manje prisutna nego ranije.

"Ozbiljna pomeranja se dešavaju kada je muzika u pitanju. Rokenrol je dosta godina bio glavni pravac, koji je na koncertima okupljao najveći broj ljudi. Ne samo kod nas, nego u svetskim ovirima. U ovom trenutku rok je pao na četvrto mesto, po nekim istraživanjima u Americi. Rep, elektro, latino, pa tek onda rokenrol. To se desilo i u Srbiji. Ima tu dosta faktora, ali jedan od njih je to što dugoročno, možda već dve decenije, bendovi pristaju, iz ko zna kojih razloga, na besplatne svirke. U ovom trenutku, situacija u Beogradu je takva da 500 karata, u gradu koji ima dva miliona stanovnika, može da proda deset odsto bendova. U to sam siguran. Rok muzika se pomerila ka potpunoj alternativi i sad se dešava da u Srbiji postoje mali klubovi, koji primaju 200 - 300, 400 ljudi najviše, u kojima je ona smeštena."

"Mi svakodnevno dobijamo mejlove sa novim imenima, od ljudi koji žele da sviraju ili žele da im izdamo album. Ali, nažalost, ne samo u Srbiji, nego u celom regionu se, u skorije vreme, nije pojavio jak autor. To je činjenica. Bendova ima, ali nema jakog autora koji bi stvari pomerio, izmestio i podigao. Prosečan muzičar u Srbiji, trenutno, ima 45 godina, živi kod mame i tate, i stalno se bori na ivici egzistencije."

Long Play postoji od 2000. godine. Šta vam je u proteklih skoro 20 godina postojanja predstavljalo najveći izazov?

"Ovo vreme je najizazovnije, jer u ovo vreme opstati i baviti se poslom je, ustvari najveći izazov. Mi smo jedna od retkih agencija u kojoj radi više ljudi. Uglavnom su to firme u kojima jedan čovek sve radi sam. Zanimljivo je živeti u ovo vreme, jer je muzika i ceo biznis prilično rasturen. Rasturili smo ga svi mi koji smo u tome učestvovali tome, na ovaj ili onaj način. Nije se to deslilo samo od sebe. Mislim da će se desiti neka promena i to, za očekivati je, ovih godina."

A gde se mediji nalaze u toj priči?

"Mediji ne postoje. Zato i kažem da je sve rastureno. Problemi su na svim nivoima kada je u pitanju muzika. Od SOKOJ-a, koji bi trebalo da bude glavni zaštitnik autora, OFPS-a (Organizacija proizvođača fonograma Srbije), koji štiti izdavače, agencije koja štiti izvođače, instrumentaliste, interpretatore... Na svim tim nivoima postoje problemi. I ono što je, ustvari, glavno - u Srbiji postoje samo jedan ili dva grada u kojima se mogu naplatiti karte."

"Da bi jedna stvar bila jaka, potrebni su svi. I mediji, i novinari, i muzičari, i organizatori - potreban je front. Ovde to ne postoji. Muzika je prepuštena sama sebi i šta se desi - desilo se."

Da li je onda upravo to razlog omasovljenja muzičkih festivala u poslednje dve decenije?

"I u svetu i u Evropi festivali su sada dominatna stvar. To su glavna mesta gde se dešava veliki biznis, koji okuplja pedesetak do 100 hiljada ljudi, sa skupim ulaznicama, gde možeš da gledaš i slušaš sve moguće i nemoguće bendove. To se na neki način dešava i u ovim krajevima, s tim što je ovde sve na nekom skromnom nivou. U celom regionu mislim da nema više od 100 rok bendova koji su aktivni i koji nešto rade. Oni se, neminovno, svake druge godine ponavljaju, pa je zato došlo i do zasićenja."

A kada govorimo muzici i izvođačima koji danas u najvećoj meri pune hale i arene, postalo je uobičano da se kaže da "to narod traži" i su danas svi "na tržištu".

"Nemam ništa protiv toga. To je nešto što ne možemo odbaciti. Rasta i slični izvođači postoje, to interesuje neke ljude i klinci danas pune te koncerte."

Ti danas najpopularniji izvođači veoma su prisutni na intrenetu i društvenim mrežama. Koliko je vašoj kući blizak taj aspekt muzičkog biznisa?

"Mi to radimo jako uspešno i imamo pokriven ceo svet. A naš je izbor to što se bavimo vrstom muzike kojom se bavimo. Par puta sam u životu pokušao da radim neke koncerte muzike koju jednostavno ne kapiram, npr. hevi metal bendova. To se završilo neuspehom, što je potpuno logično. Na kraju sam shvatio da moramo da radimo samo ono što razumemo i volimo. I to je ono najlepše što nam je ovaj posao dao. Da se bavimo poslom koji volimo, da radimo izvođače koje volimo, koje razumemo i na taj način znamo kome se tačno obraćamo."

Utisak je, međutim, da je muzika koja puni arene bliža mlađoj publici upravo zato što se nalazi tamo gde i njena publika, na internetu i na društvenim mrežama. A tu postoje načini da nešto što je juče "okačeno", za par dana ima dva miliona pregleda. Kako se neko ko se muzičkim biznisom bavi još od preddigitalnog vremena snalazi u vremenu kupovine klikova?

"Mi ne kupujemo klikove ali razumemo ceo sistem, i naravno da smo upućeni u to da radimo sa time. Mi se bavimo rokenrolom, pre svega, a radimo i neke zanimljive izvođače iz drugih vrsta muzike. Naš izbor nije ta muzika (koja kupuje klikove, prim. aut.). Ono što radimo uvek pokušavamo da uradimo do kraja. Rok muzika više nije dominantna. U svetu je dominantan rep. Ovo je naš odgovor na hibirdni rep ovog regiona."

Deo tog odgovora su i strani izvođači. Kako se do njih, naročito onih najpopularnijih, danas dolazi? Pretpostavljam da je lakše nego pre dvadesetak godina.

"Početkom dvehiljaditih, da bi u Srbiju doveo neko stvarno veliko ime morao si da imaš dva ili tri koraka. To je išlo preko nekih posrednika, agencija koje su garantovale za nas. Sada je apsolutno sve pojednostavljeno. U roku od deset minuta dobijate odgovor od najvećih svetskih izvođača. Tu postoji samo jedan 'mali' problem. Prilikom potpisivanja ugovora morate da platite pedeset odsto honorara. Ili čak sto, ako je izvođač baš veliki. Tako da očekujem da će za par godina samo velike korporacije moći da rade velike bendove, jer neće biti načina da se to plati. U Srbiji u ovom trenutku ima sve manje velikih izvođača koji su spremni da dolaze na solo koncerte, jer je to užasno neisplativo. Odnosno - ogroman je rizik, koji male agencije, kakve su u Srbiji, u većini slučajeva ne mogu da priušte. Postoje, međutim, i veliki izvođači koji se sami nude, ali i oni koje morate da čekate godinama."

Nadam se da ćete neke od njih dočekati u 2019. Šta ljubitelji dobre muzike mogu da očekuju od Long Playa tokom ove godine?

"Imamo četiri velika strana izvođača koja će biti jako zanimljiva, za jesen. Pravila su, međutim, surova pa ne smem da ih otkrijem. U periodu do Arsenal festa imaćemo Darka Rundeka, Josipu Lisac, Nena Belana, Nipplepeople... A tu je i serija malih koncerata u malim prostorima i, naravno, Arsenal fest od 19. do 22. juna u Kragujevcu."