Ko želi da pešači i da isproba čari zdravog, zelenog i sporog turizma, u Šumadiji će imati izbora. U Kragujevcu i okolini turisti najčešće biraju uređene staze na planini Bešnjaji, poznatijoj pod imenom „vazdušna banja“, a čiji najviši vrh iznosi 613 metara, ili nešto dalje, na Gledićkim planinama (922 m), između Kragujevca, Gruže i Levča.
Andrej Ivošev iz Planinarsko-ekološkog kluba Gora iz Kragujevca, rekao je za Priče sa dušom da na Bešnjaji postoji splet markiranih staza za turiste, da se prilikom pešačenja prolazi pored prelepog kanjona, kao i da je ovaj klub počeo uređenje lokaliteta Đurina česma, gde će biti učionica na otvorenom, za najmlađe.
Neobičan reljefni fenomen i deo nekadašnjeg ugašenog vulkana, Borački krš takođe je postao atrakcija za rekreativce (515 m).
Vidikovci sa kojih se pružaju predivni pogledi, stare kuće koje svedoče o predratnoj arhitekturi dvadesetog veka, crkve i seoska groblja pokraj staza i šumska flora animiraju i one, koji inače ne pešače mnogo, da se popnu do vrha. Roditelji sa decom radi boravka u prirodi i fizičkih aktivnosti sve češće biraju ovakve lokalitete za produžene vikende i bekstvo od ustaljenih obaveza.
A kad ste gore, pravi je trenutak da predahnete, odmorite se, ili čak ponesete knjižicu i prepustite se poeziji ili panorami ispred vas.
Ako je šetnja započeta u selu Borač, put navodi prolaznike pored crkve Svetog arhangela Mihaila. Od meštana smo saznali da je prva građevina napravljena u doba srpskog kralja Dragutina, u 13. veku, kao i da je više puta obnavljana – prvi put, stotinak godina kasnije, u vreme kneza Lazara.
U porti crkve nalazi se česma sa hladnom vodom, za putnike namernike, za turiste koji žele da krenu ka vrhu.
Punimo flaše, penjemo se, jedemo šumske plodove, a u isto vreme sa nama, na pedesetak metara udaljenosti ide i jedan sredovečni gospodin, sa planinarskim štapom u rukama i šeširom na glavi.
Lagano korača, upija sve lepote oko sebe, zastajkuje i uživa u Šumadiji. Nigde ne žuri, jer je došao da polako otkriva deo po deo istorije, prirodnih lepota i gastronomije “Srca Srbije”.
Za ljubitelje vode, i ne tako velike nadmorske visine, tu je Gružansko jezero, veštačko akumulaciono jezero, izgrađeno osamdesetih godina prošlog veka za potrebe Kragujevca i okoline. Za turiste, kajak i veslanje su u pripremi, dok profesionalci uveliko vežbaju nasred jezera. Saznajemo da je sportski ribolov dozvoljen, ali uz odgovarajuću dozvolu.
Čini se da je ipak više turista koji, umesto sporta, radije biraju sedenje na klupi, gledanje u vodu ili čitanje knjige.
Osveženje pronalaze u restoranu preko puta, koji, u skladu sa sporim turizmom i nosi ime „Moja duša“ („My soul“).
Zanimljivo je da je na ovom jezeru registrovano oko 180 vrsta ptica, koje se u pojedinim periodima godine, kad je tišina, mogu i čuti.
Posle Gružanskog jezera i koloritnog panoramskog pogleda, slede Gružanski horizonti, mlado seosko domaćinstvo, čiji vlasnici se uveliko bave seoskim turizmom i primaju turiste iz inostranstva.
Reč je o selu Grivac u opštini Knić koje je nadaleko poznato po arheološkim nalazištima od pre 7.000 godina, a koje su prošlog leta i jeseni istraživali arheolozi iz Sjedinjenih Američkih Država (Pitsburg), Hrvatske i Srbije.
– Još osamdesetih godina rađene su analize i istraživanja na ovom terenu, ali daleko skromnija od ovih danas. Supruga i ja smo tokom 17 dana ugostili vrhunske stručnjake koji su najmodernijim uređajima radili na mestima gde je nekada postojala Vinčanska kultura – u Grivcu i u Kusovcu – rekao nam je Dragan Pavlović, koji vodi domaćinstvo Gružanski horizonti sa suprugom Mirjanom.
Zanimljivo je da je Univerzitet iz Pitsburga pre pola veka istraživao lokalitete u Šumadiji, od 1968. godine, sa našim čuvenim arheolozima Dragoslavom Srejovićem i Milenkom Bogdanovićem, kao i da će se arheolozi vratiti ove godine u Grivac da nastave rad. Možda baš ovaj deo Šumadije postane nova atrakcija za turiste koji će istraživati prošlost, a i za decu koja će na ostacima nekadašnjih gradova, danas cvetnim livadama, učiti o našoj zemlji na specijalizovanim radionicama?
Sakupljanje šljiva u sezoni, pečenje rakije, učestvovanje u kosidbi, oblačenje i fotografisanje u narodnoj nošnji, čuvanje ovaca i muža krava i pravljenje domaćeg sapuna, neke su od aktivnosti koje su se vratile u modu. Turista koji putuje lagano, koji osmatra, uči, upija, u stvari želi da doživi lokalne običaje, da bude deo domaćinstva i da svojoj kući ponese više uspomena i doživljaja nego materijalnih suvenira.
Dvadeset pet kilometara severno, starim seoskim putem, od arheologije ekipa Priča sa dušom stiže do modernog kompleksa za odmor, ušuškanog i sakrivenog u sred jednog drugog sela, Lužnica.
To su etno-selo i bazen na jednom mestu. Neobičan spoj, ali idealan za razvoj zelenog, sporog i zdravog turizma.
Na pedesetak metara od bazena, po prolasku kroz drvenu kapiju, nailazimo na jezero prepuno lokvanja, zelenog rastinja, cveća, ali i njegovih stanara, labudova.
Ovo je raj za decu jer su poniji, jarići, koze, kokoške neobičnih frizura na svakom koraku, ali i dobra lokacija za ljubitelje selfija i zanimljivih fotografija.
Preko Malog Šenja i Pajazitova stiže se do Male Vrbice, kragujevačkog sela koje ima potpuno drugačije, ali nadasve originalno mesto.
Istorija i etnologija protkane izložbom fotografija i karikatura, sa starim vrstama voća u dvorištu, i bazenom i smeštajnim kapacitetima s druge strane.
Vlasnik Kuće Čolovića napravio je i mini-muzej, gde se može videti unutrašnjost nekadašnje srpske kuće i osetiti duh starih vremena: od ognjišta, uniformi srpskog vojnika, oruđa korišćenog u kući, ali i galeriju, u kojoj se posetioci prepuštaju umetnosti.
Ugljarevac, pa Stragari. U ovom čuvenom selu smešten je manastir Petkovica iz 13. veka, spomenik kulture od velikog značaja, čije je freskoslikarstvo u crkvi vezano za vladavinu kralja Dragutina Nemanjića.
Meštani kažu da je ovo sveto mesto pomoglo mnogima koji su ovde došli sa problemima.
Stragari imaju još jednu vrednu umetnicu. To je Jelena Lazić, učiteljica koja u svom domu stvara unikatne suvenire oslikavajući na staklu.
Najpopularniji su „čokanjčići“, odnosno „unučići“ iz kojih se pije rakija, a koji na sebi nose motive Šumadije i sela u kojem Jelena živi.
Ona se već godinama bavi ovim hobijem u Etno-kući Lazić, brojni turisti su joj bili u gostima, najčešće đaci, a osim suvenira, ovde možete pogledati i etno-postavku života naših predaka, nameštaja, vezenih radova – kuvarica, ali se i osvežiti u Lazinom vajatu.
Osim na staklo, Lazići godinama najlepše motive Srbije prenose i na keramiku i drvo, a za svoj rad nagrađeni su Turističkim cvetom koji dodeljuje Turistička organizacija Srbije.
U komšiluku je još jedna turistička atrakcija, vodenica Cicić na reci Srebrnici. Miroslav Cicić je predstavnik sedme, a njegovi naslednici osme generacije koji održavaju ovo mesto.
Nekada je, u vreme Miloša Obrenovića, na ovoj reci bilo 68 vodenica, a danas samo jedna. Ako posetite njihovu vodenicu ne samo da ćete videti kako se brašno melje uz pomoć vode, već i da ga kupite po povoljnoj ceni i to integralno i projino, od kukuruza, pšenice i raži.
Poput vodenice u kojoj se lagano okreće vodenični točak, tako i gosti ne žure iz Šumadije, već prihvataju njene blagodeti kao svoje. Jer posle vikenda u regiji nasleđa i putokaza, šljive i rakije, šume i staze, ko bi se tako olako vratio u grad, daleko od spokoja koji ga je zaneo?
Pratite nas na našemTELEGRAM kanalu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu
