Kletva cara Lazara stigla je naše selo. Mi smo, u to vreme, bili pod Vukom Brankovićem, i on je u boj na Kosovo odavde odveo mnogo ljudi, pa su se na Hrebeljanovićev poziv odazvala samo sedmorica. Kada je Lazar to saznao, rekao je: "Neka ih toliko i ostane u selu!" Tako se priča odvajkada... Kako da ne verujem kad se kletva obistinila? Dugo smo imali 14 domaćinstava, ali od pretprošle godine ostalo je samo sedam porodica - pišu Večernje novosti.
Ovako priča Milenko Andrejić (86), koji je ostao u selu Topola kod Jagodine sa godinu dana starijom suprugom Slavkom, jer su njihovi sin i dve ćerke sreću potražili u okolnim gradovima. Supružnici, najstariji meštani Topole, smatraju da uskoro neće biti ni tih sedam porodica, jer u većini kuća žive stariji. To je, kako kaže Milenko - završena priča.
- Ima nešto u toj kletvi - veli Slavko Obradović, zamenik predsednika mesne zajednice Medojevac i Topola. - Nju mi je ispričao moj pokojni otac Radoslav. Ovo selo nikada nije imalo autobusku liniju, školu, prodavnicu, kafanu... Nema ni mesnu kancelariju, već samo predstavnika kad se glasa u susednom Medojevcu. Đaci mlađih razreda zimi i leti išli su pešice oko pet kilometara udaljenu školu u Medojevcu. Od petog do osmog razreda išli su u rekovačku Loćiku.
Obradović dodaje da je u selu najbrojnija bila porodica Andrejić, jer je bilo čak 45 potomaka od sedmoro braće, a sada su ostali samo majka i sin.
Bivši predsednik mesne zajednice Goran Vukadinović još više veruje u ovu kletvu. On kaže da su stari pričali da se Topola nekada odmah nastavljala na Dragoševac i prostirala do Ursula u rekovačkoj opštini. Imala je gotovo 10 kilometara u prečniku i skoro 700 domaćinstava.
- Selo je bilo toliko veliko da je mačka bez problema, prelazeći s krova na krov, mogla da obiđe celo mesto - priča Vukadinović.
Za kletvu je čula i Verica Avramović (58), koja u poslednjoj kući u selu, na vrhu brežuljka, živi sa suprugom Gradomirom i svekrvom Dobrilom (85), koja kaže da nečega sigurno ima, jer su se zatrle mnoge kuće.
- Nemamo sokak. Kad dođe voda, blato do nosa. Selim se odavde. Imam kuću u Leštaru, imam u Beogradu - dobacuje njen suprug Gradimir.
Jedini koji je izrazio sumnju je Nebojša Marković (53), koji živi sam od pre godinu dana, kada mu je umrla majka Slobodanka.
- Tih priča mi je već preko glave. Mislim da se sela uopšteno gase. Nikad nas nije ni bilo mnogo. Gde ja sahranjen toliki narod i koliko bi trebalo da nam bude groblje ako je tačno da nas je bilo toliko? - pita se Nebojša.
Šta kaže deda Milenko...
Deka Milenko ocenjuje da niko neće da ostane u selu zbog nedostatka infrastrukture, a seća se da su šezdesetih godina prošlog veka imali više đaka nego susedni Medojevac, koji je imao školu.
- Ni put nije bio probijen. Tek sedamdesetih godina prošlog veka dovezli su 2.000 kubika kamena iz majdana. Ručno smo ga razvlačili. Asfalt smo dobili mnogo kasnije. Sve što se rodilo ovde, hvatalo je svet. Ostalo je samo trogodišnje dete kod porodice Radosavljević - veli deka Milenko.
Kud da odem u ovim godinama?
I Nebojša Marković je pesimista kada je reč o ostanku ljudi u selu bez ikakve perspektive.
- Ostao sam zbog roditelja i imanja, jer nisam hteo da ga zapustim. Devojke nisu htele da dođu u selo. Kuda da odem u ovim godinama? - pita se Nebojša.
Pratite nas na našemTELEGRAM kanalu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu
