Čudnog li čuda: Na svakih 19 stanovnika po jedna kafana!

Početkom 2.000 godine u selu je bilo 16 kafana, jedna na deset stanovnika. Danas ih je upola manje, ali i dalje je najviše kafana po glavi stanovnika u celoj Srbiji.

Na svakih 19 stanovnika po jedna kafana! To je statistički podatak nigde nezaveden i važi samo za šumadijsko selo Gruža, na pola puta između Kragujevca i Kraljeva. Ovde je verovatno najviše kafana po glavi stanovnika u celoj Srbiji.

Selo se prostire na tek 12 hektara, i skoro celo je smešteno u jednoj ulici. I tu nije čudu kraj, u ovom je selu pre 15 godina bilo 16 kafana- na 10 ljudi jedna. I svi imaju posla, bar tako kažu. I konkurencija je u dobrim odnosima. I svi su ponosni što daleko veće opštine nemaju ni upola kafana kao oni.

Četvrtak je. Starina Arsenije Đorđević (88) iz obližnjeg sela Čestin, sišao je u Gružu na pijačni dan. Kaže da ga valja saslušati jer ima 70 godina kafanskog staža:

– Ove su kafane potrebne jer se u Gružu na pijačni dan slije narod iz nekoliko okolnih sela. Idite prvo kod Putara, ta kafana postoji i pre sela – pokazuje štapom pravac deda Arsa i ode svojim putem.

Radoslav Veljović zakupac je najstarije kafane, građene 1880. godine, iste godine kada je zasijala prva sijalica u kafani, u Beogradu. Ova se gružanska kafana i ne zove “Kod putara” kako meštani kažu, nego se zove “Gruža”.

– Navikao narod na nekadašnji naziv, kafana je više puta menjala ime, zavisno od zakupca. Zgrada je najstarija u kraju, u centralnom delu ulice, verovatno je ovde pre većine kuća i svih drugih kafana. Izgradio je Miloš Tucaković, pa se zvala “Tucakovića kafana”. Ja je iznajmljujem 11 godina od vlasnice koja živi u Nemačkoj. To je nekada bila kafana i dom za okupljanje mladih, za posela, sve zajedno oko 400 kvadrata – objašnjava Veljović koji je prostor renovinarao, ali mudro ostavio zidove od cigle gole, jer to su cigle stare više od veka.
 

Tik do “Gruže” je kafana “Gušter”, a za vlasnike u selu kažu da su možda najveći udarnici u kraju. Pre “Guštera” je “Miler”, više kafić nego kafana. Niz ulicu je pečenjara “Ronja”, kažu prolaznici. Niti je pečenjara, niti se zove “Ronja”.

– Kafana se zove “Raša gurman”, a pečenja odavno nema. U godinama sam kada to ne mogu da postignem. Držim ovu kafanu od 1980. godine, a moj otac od 1936. Moja deca se bave drugim poslovima, narod otišao iz sela, sve je manje gostiju. Dok me noge nose radiću, pa zatvaram i ja – kaže Miodrag Rafailović Ronja koji i dalje ima vagu za merenje pečenja.

Ulicom se miris pečenja ipak širi, na metar od Ronje. Miriše iz kafane “Luis”, kaže prolaznik koji hita ka tezgi na ulici, pijačni je dan, a supruga ga zove da mu kupi donji veš. Kafana se, i ovaj put, ne zove kako prolaznik reče. Zove se “Naša oaza”. Vlasnik je Dejan Milojević Luis, najmlađi kafedžija u kraju, sa stažom od tri godine, što je za Gružu starost bebe od pola dana.

– Napolju kafana, unutra restoran, na spratu kafić, to smo mi. U bašti – piće, u restoranu se jede sveže pečenje svaki dan, na spratu se piju espreso i kokteli. Posla ima, kako nema! Nema tu – nema posla, moraš sam da ga napraviš! Daj kvalitet i pristojne cene i eto posla – tvrdi Dejan Milojević Luis, najmlađi kafedžija i na pojavu kupca pečenja trči da usluži mušteriju.

Seljak u gumenim opancima kaže da mu treba kilo pečenja za goste, “al’ da bude”, dodaje. Dejan odvraća “će da bude” i pečenje je isečeno i upakovano za par minuta. Za to vreme zovu ga gosti koji bi da plate, a koji su upravo doručkovali vruće pečenje u 10 sati ujutru.

Tok do “Naše oaze” je kafić, tik do kafića, preko magistrale je kafana “Kod samara”. Vode je majka si sin, Jovanka i Branko Zlatić.

– Naša kafana postoji od 25. maja 1985. godine. Otvorio je moj otac, a tako se zove jer nam je to nadimak od čukundede. Imamo sva kuvana jela i pečenje svaki dan, samo da je mušterija više. Ipak, nikakvu nameru nemam da radim bilo šta drugo, zašto bih, imam najlepšu kafanu – kaže mladi Branko.

I još nije kraj, na par stotina metara od “Samara” je kafana “Kod Sneže”. I ona ima mušterije, godinama unazad.

Sve ove kafane, posebno kada ih je bilo 16, značajno su doprinele napredku sela jer je za mnoge konobarice posao u kafani bio odskočna daska za udaju. Gazda Ronja je do početka 2.000-ih udao 12 svojih konobarica, a jedna se udala posle dva dana staža.

Selo Gruža nekada se zvalo Slepak, a pre jednog veka dobilo je sadašnje ime, pa se zove kao i čitav ovaj kraj Šumadije – Gruža. U selu Gruža ima 153 stanovnika i osam kafana.

Izvor: Telegraf