Emotivni govor Gradonačelnika Nikolića povodom dana Grada

Vaše ekselencije,

Dragi gosti,

Dragi moji Kragujevčani,

Dame i gospodo,

 

Ovog Đurđevdana meni je pripala ta čast da vas ispred grada Kragujevca dočekam i da vam, kao i svakog prethodnog, poželim prijatan boravak i lepe trenutke u Kragujevcu, a ja ću ovaj Đurđevdan, izvesno je, pamtiti dok sam živ.

 

Velika je čast, velika i odgovornost, stajati pred vama, našim prijateljima, pobratimima, koji su bili uz nas u danima uspeha i slave, ali i danima stradanja. Kroz dugu istoriju u kojoj smo tražili i upoznavali istinu, slobodu, pravdu, autentičnu političku viziju, a bilo nam je nametnuto  ropstvo, dogma, lažni bogovi i idoli, imali smo saveznike koje već odavno, ovde, u Šumadiji, smatramo svojom  familijom.

 

Sve sociološke pojave i životne sudbine na istorijskim prekretnicama manje više su slične u čitavoj jugoistočnoj Evropi. Sličan je bio i odgovor naroda na pritisak i borba za prava i slobodu, borba za život dostojan čoveka, bez obzira da li se radilo o spoljnom ili unutrašnjem neprijatelju slobode. Opisana su akta tiranije britkim perima pisaca, slikana rukom majstora, vajana, igrana na daskama, filmskim platnima... Beleženo je i herojsko stradanje, čak i onda kada put mučenika i rizik borbe nije bio prihvatan u gradovima koji su samo par stotina kilimetara dalje.

Ima takvih  mesta i ljudi koji u njima žive koji ne prihvataju nametnuto i ne poznaju iznuđeno. Ima takvih mesta i u zapadnoj Evropi i na Bliskom istoku, svuda na svetu, i uvek ih prepoznate kada u njih dođete, poznate ih po otvorenom duhu i zaista liče jedno na drugo, kao jaje jajetu.

 

Liče gradovi, liče ljudi, slične su priče, razlikuju se samo simboli. Mnogi veruju da je naš jedinstven. Naš simbol je odredio našu sudbinu, odrediće našu budućnost. Priča o njemu je  početak i kraj priče o Gradu.

 

Davno pre 1818. i prestonog statusa, mnogo pre 1476. i prvog pominjanja Kragujevca, ovim prostorom vladala je carska ptica. Bila je onakva kakvo joj je ime, raskošna, gorda, slobodna. Odabrala je za svoje stanište ovu tačku između šumadijskih brda kako bi ljudima ostavila prostor za stvaranje večnog mita o njoj i njenom značenju. Verovalo se da je neunuštiva i da na svojim krilima donosi pobede i večno stremljenje ka osvajanju novih znanja i veština. Verovalo se da kada se vine u nebo, odozgo može da vidi sve, i duhovno i materijalno. Čvrsto se u teškim vremenima verovalo u njenu besmrtnost.

Mit o njoj osvajao je sve koji su ovuda prošli, bez obzira na veru i naciju. Na bazi tog mita verujem da je kreiran deo naše kolektivne svesti. Bez njega je bilo nemoguće verovati u čuda i uvek se iznova rađati jači i mudriji nakon ratnih vihora i finansijskih slomova. Bez njega je bilo nemoguće verovati da će mala varoš smoći snage da napravi čuda onog vremena, poput prvog pozorišta, prve Gimnazije, prve visoke škole – preteče beogradskog Univerziteta, prvih novina, prve apoteke, prvog industrijskog arsenala, prve sijalice u Srbiji.

Nikada bez vere u čuda i posvećenosti njegovih ljudi Grad ne bi mogao da dosanja san o proizvodnji automobila, savremenog oružja, stvori Univerzitet sa 12 fakulteta, proizvede stručnjake koji danas pronose ime Grada u novom svetu gde informacije putuju neuporedivo brže nego u vreme kada je obavljen prvi telegramski saobraćaj između Beograda i Kragujevca.

 

Bez vere u čudesnu moć ponovnog rođenja i radu posvećenih ljudi bilo je nemoguće, u godinama industrijskog sloma s kraja prošlog veka i nemaštine koja je davila Grad, očekivati povratak u dane slave, ali, eto, i to se dogodilo. Zahvaljujući viziji i istrajnosti Kragujevac danas proizvodi jednu desetinu srpskog izvoza.

 

Danas je jasno da će finansijski problemi, nakon dugo godina, uskoro postati prošlost. Slavna istorija nas obavezuje na mudrost i uzdržanost, na otvorenost prema svima, jer se Grad danas mora spajati, a nikako odvajati, sa svima koji žele saradnju. Problemi koji su pretili da nas nadvladaju moraju nas konstantno opominjati da se neodgovornost u politici kažnjava u svim epohama i na svim kontinentima.

 

Naša vizija je proširenje saradnje sa postojećim nosiocima ekonomskog razvoja i dovođenje za nas sasvim novih poslovnih filozofija i celina koje su uspešne i u ovom teškom vremenu, a naša je obaveza da uspeh u novom vremenu obezbedimo Gradu.

Naša želja je da, nakon konsolidacije finansija i savladavanja problema nezaposlenosti, damo podršku i učinimo da u naše ime progovore stvaraoci kulture, a političari zaćute. To će biti naše kapitalno ulaganje i naše poslednje utočište.

 

Mnogi veruju da su se carska ptica i njen Grad negde u hodnicima vekova zauvek rastali i da je ptica nestala. Neki veruju da se odavde poslednji put vinula u nebo i otišla u svet da nosi iskru slobode na sva ona mesta gde su ljudi i dalje robovi.

Ja ne mislim da je naš simbol otišao igde, niti da je nestao. Nakon sloma poslednjeg totalitarnog režima, carska ptica Kraguj se vratila kući, na svoju Zastavu i svoj Grb. Ona nije nestala već se stopila sa svojim Gradom dajući mu osobine koje krase mit o njoj, da se uvek iznova rađa jači, moderniji, značajniji nego što je to prethodno bio.

 

Hvala.