Logor na Metinom brdu u Kragujevcu

Prvi dovedeni u logor bili su taoci iz Kragujevca, komunisti, odbornici narodnooslobodilačkog odbora, Romi, Jevreji i svi oni koji su nemačkim fašistima bili sumnjivi. Osim svakodnevnih likvidacija, veća masovna streljanja su vršena 2. i 19. marta 1942. godine.

Hvatani borci su predavani nemačkom sudu, ili prekom sudu Nikole Kalabića. Većina pohvatanih je bila iz okoline Rače, Topole i Aranđelovca. Prvo streljanje od strane nemačkih fašista obavljeno je 13. februara 1942. godine nad grupom partizana. Među njima su bili: Bogoljub Grgović, Dušan Luković, Živko Lazarević, Danilo Ristić mašinovođa iz Lapova i drugi. 2. marta 1942. godine na Metinom brdu je streljano 173 rodoljuba i simpatizera oslobodilačkog pokreta sa teritorije grada Kragujevca i više okolnih opština.[6] Logor je rasformiran u junu 1942. godine. Preostali logoraši su transportovani u logor na Banjici, gde je većina streljana, kao i u logore u Nemačkoj, Norveškoj i Grčkoj.

Nakon likvidacije partizanskih ostataka, četnici Draže Mihailovića su stekli kontrolu nad ruralnim područjima Srbije, dok je okupator držao gradove. Britanci su u to vreme još uvek pokušavali da podstaknu Mihailovića na otpor Nemcima u Srbiji:

U svojim nastojanjima da potakne Mihailovića na pozitivnu akciju, vrhovni zapovjednik za Bliski istok izvršio je još jedan, posljednji, pokušaj. U rujnu 1942. poslao je Mihailoviću preko Hadsona brzojavku sa zahtjevom neka poduzme sve što može da bi napadao na osovinske komunikacije. Vilson je svoj zahtjev obrazložio tvrdnjom da bi neprestani i uporni napadi na te linije znatno oslabili neprijateljev ratni napor na Balkanu. U studenom je taj zahtjev potkrijepljen brzojavkom koju je Mihailoviću poslao predsjednik jugoslavenske vlade, ali ni jedna od tih brzojavki nije izazvala nikakav vidljiv učinak.

Neki od četnika u Srbiji su vršili diverzije nemačkih komunikacija, zbog čega su teško ispaštali. Prema britanskim izveštajima, sam Mihailović je kočio ove akcije. 15. novembra 1942. major Bil Hadson, britanski oficir za vezu kod Draže Mihailovića, izvestio je svoju komandu da Mihailovića krivi za slabe rezultate diverzantskih akcija:

„Mihailovićeve grupe, mada stavljene van zakona od strane Nemaca, imaju veliku slobodu kretanja u Srbiji. One, međutim, jedva predstavljaju nešto više nego simbol otpora... Lično sam ubeđen da bi ove četničke grupe u Srbiji mogle organizovati sabotaže na železničkim prugama tamo gde Nemci ne bi bili u stanju da preduzimaju mere odmazde prema srpskim selima. Nikakvi ozbiljni pokušaji, međutim, nisu još činjeni da bi se ispitala mogućnost vršenja takvih operacija. Slabi rezultati diverzantskih akcija do sada posledica su nedostatka volje na Mihailovićevoj strani i nedostatka energije.“

Poslednja poznata grobnica otkrivena u krugu “Zastave“ u Kragujevcu, novembra 2011. Grobnice se otkrivaju prilikom radova još od 1950-tih godina. U krugu fabrike, koja se nekada zvala Vojnotehnički zavod, a posebnu u delu zvanom Kapislana, komunisti su ubili najviše građana.

Za učvršćivanja svoje vlasti u centralnoj Šumadiji komunisti su zadužili 6. bosansku brigadu 17. udarne divizije. Ova jedinica je, zbog svog sastava, bila poznata pod imenom Muslimanska brigada, a njome je komandovao Hrvat Savo Trikić (prema nekim izvorima, Trikić je bio kroatizovani Srbin). Komunisti su pretpostavljali da će muslimani, od kojih je veći deo prethodno bio u ustašama, ili u 13. SS handžar diviziji, sa velikim žarom pristupiti krvavom poslu u Šumadiji. Ipak su, za svaki slučaj, ovim bivšim ustašama i esesovcima priključili i 93 Albanca iz 13. SS handžar divizije (dve trećine ove jedinice činili su muslimani iz Bosne i Hercegovine, a jednu treći Albanci sa Kosmeta). Po izbijanju ustanka 1941, Nemci su zapretili Milanu Nediću da će dovesti hrvatske i muslimanske ustaše u okupiranu Srbiju. Bila je to najstrašnija pretnja koju su mogli izreći. Ali, nisu je ostvarili.

Tri godine kasnije, na Srbiju okovanu novim ropskim lancima, ustaše puštaju komunisti.

Muslimani i Albanci harali su Šumadijom dva meseca, od oktobra do decembra 1944. Tada je palo najviše žrtava „crvenog terora“: u Kapislani, na Metinom brdu, po selima. Mladiće koje nisu ubili, silom su mobilisali u svoju jedinicu, da ih ubiju posrednim načinom, tako što će ih naterati na nemačke cevi. Pri dolasku u Šumadiju 6. muslimanska brigada je imala 500 vojnika – muslimana i Albanaca.

U Šumadiji je u njen sastav mobilisano 2.500 maloletnika. Mesec dana kasnije, posle sudara sa Nemcima kod Bijeljine brigada je rasformirana zbog prevelikih gubitaka. Izginuli su ili ranjeni gotovo svi srpski mladići, a nije poginuo ni jedan Albanac.

Iza muslimansko-albanskog ešalona, Šumadijom su harali domaći komunisti, pažljivo birani sa društvenog dna. Blaža Božić, sin badnjevačkog sveštenika Andre, koga su kao prvog šumadijskog ravnogorca Nemci streljali 21. oktobra 1941. u Šumaricama, imao je priliku da upozna neke od njih, kada je dopao zatvora Ozne – Odeljenje za zaštitu naroda! – u Kragujevcu.

Božić je kao đak tokom rata bio kurir u 2. šumadijskom korpusu, a kasnije je postao jedan od najpoznatijih političkih emigranata u Americi. Leta 1945. njegov islednik u Ozni bio je Stanko Matijašević.

Evo Božićevog svedočenja:

„Stanko Matijašević je rodom iz Stragara. Pre rata je bio pekarski šegrt u Kragujevcu, u pekari nedaleko od kafane „Paligorić“, na putu prema „Bojadžića mlinu“. Jutrima rano, sa dubokom korpom na leđima, raznosio je hleb po određenim ulicama. Bio sam, tada đak, gimnazijalac, i vrlo dobro se sećam da je raznosio hleb Gušićevom ulicom, u kojoj sam i ja stanovao, kod tetke, u broju 3.

Još tada je pokazivao svoju surovost prema nama, mlađima – dečacima. Bez ikakvog razloga, prolazeći pored nas, iznenada bi nam zalepio šamar i podmetnuo nogu da se sapletemo i padnemo, psujući nam majku, sestru i slično.

Odgojen na ulici, mangupski vaspitan, nije nikakvo čudo što je avgusta meseca 1941. godine otišao u partizane, a takvih je u toj vojsci najviše i bilo. Setih se i Tomasa iz Maršića (Mečkovca) koji je bio pijačni lopov, a koji se 1941. godine pridružio ‘Tandi’, poznatom kriminalcu, koga su, po okupaciji, Nemci pustili iz požarevačke kaznione. I Tanda i Tomas postali su partizani. Na taj način, ovi kragujevački šegrti i kriminalci postali su prvoborci partizanskog Kragujevačkog odreda. Sa njima je bio i Coja, kapetan, koji je takođe ležao u Požarevcu na robiji, kao kriminalac. Sva trojica bili su islednici u kragujevačkoj Ozni, i prave ubice svojih komšija i Šumadije cele.

Da bi se videlo kakav je to okoreli zločinac bio, neka kaže i podatak da je imao rođenu sestru u Kragujevcu, koja se za vreme rata zabavljala sa oficirem Nedićeve poljske straže, koji se prezivao Jaraković. Jaraković je tu njegovu sestru ostavio, i dolaskom partizana 1944. godine, po Matijaševićevom naređenju, među prvima je streljan.“

Aleksandar Manojlović “Tanda“ nije bio usamljeni kriminalac. Na glasu je bila zapravo cela njegova družina – “Tandina banda“. Cela ova banda 25. avgusta 1941. godine pristupila je 3. četi Kragujevačkog partizanskog odreda. U tom odredu već se nalazilo pet od deset najokorelijih kriminalaca iz Kragujevca i okolnih mesta (od preostale petorice trojicu su likvidirali Nemci u zatvoru u Nišu 1941, a dvojicu četnici, 26. juna 1942). Glavni među njima bio je Aleksandar Živaljević Coja, među komunistima poznat kao „Coja prvoborac“.

U jesen 1944. on postaje upravnik zatvora u Kapislani, da bi kasnije dospo na važna mesta u partijsko-državnoj hijerarhiji. Pobegao je sa robije aprila 1941, a izdržavao je kaznu za pljačku trgovinskih radnji u Kraljevu. Braća Ljubez i Vojimir Andrić iz sela Borač robijali su u Požarevcu zbog kockanja, dok su Ljubomir Todorović i Aleksandar Krsmanović iz sela Dragušice robijali zbog krađe. Ovakvih slučajeva bilo je mnogo širom Srbiji.

Najpoznatiji razbojnik iz Resave, Draža Gligorijević, aprila 1941. čekao je izvršenje smrtne kazne u Okružnom zatvoru u Jagodini. Po raspadu države obreo se u partizanskim redovima, najpre u Ćuprijsko-paraćinskom odredu, a kasnije, kada su seljaci iz okoline Paraćina rasturili ovaj odred, u okolini Niša. Nemci su ga zarobili i streljali na Bubnju, krajem iste godine.

Marko Mladenović, partizan koji je prešao u četnike, piše u svojim memoarima o Petku, robijašu iz okoline Prokuplja. Do aprilskog rata Petko Robijaš bio je u zatvoru zbog ubistva dva rođena brata, a onda je pobegao i pristupio lokalnom partizanskom odredu.

Krajem jula 1941, prema memoarima poručnika Dragana Sotirovića, načelnika štaba Šumadijskih četničkih odreda, komunisti su prikupili izvestan broj raspuštenih ili odbeglih robijaša u centralnoj Šumadiji. Među njima se nalazio i zloglasni razbojnik sa Kosmaja Milosav Živanović Čaruga.

U stvari, pošto su tokom aprilskog rata 1941. raspuštene robijašnice po Srbiji, u ustanku, nekoliko meseci kasnije, došlo je do ovakve podele uloga: odbegli robijaši su prilazili komunistima, dok su zatvorski čuvari i žandarmi odlazili u četnike. Broj kriminalaca među komunistima bio je tako visok, da ovu pojavu beleži i jedan nemački izveštaj. Načelnik štaba nemačke vojne komande za Srbiju javio je 1. novembra 1941. godine da se komunistički odredi sastoje „većim delom od seoskog ološa i robijaša“, dok četnici pukovnika Draže Mihailovića, za razliku od njih, „uvek nalaze podršku“ kod naroda. (I. Avakumović, „Mihailović prema nemačkim dokumentima“, 25.)
O robijašima u partizanskim odredima mogu se naći podaci i kod komunističkih pisaca. Tako, u knjizi „Užička republika“, Venceslav Glišić piše:

„U nekim partizanskim odredima našle su se i grupe kriminalaca. Tako, na primer, u Kosmajskom Čarugina, a u Kragujevačkom Tandina. Pošto nisu poštovali partizansku disciplinu, a naročito su bili skloni pljački, to su štabovi ovih odreda odlučili i likvidirali navedene grupe. Anarhične sklonosti nisu ispoljavali samo kriminalci, nego i jedna grupa radnika iz Belićke čete Pomoravskog NOP odreda, ali su to bile sporadične pojave.“

Komunisti su zaista likvidirali jedan broj kriminalaca, kao i bivših španskih boraca, u svojim redovima, jer su to bili opasni avanturisti zbog kojih ni vođe njihove partije nisu imale miran san. Međutim, te likvidacije su bile sporadične, radi uterivanja straha mogućim konkurentima za prevlast u Komunističkoj partiji. Kada se celo to opasno društvo, iškolovano na Staljinovim sistemima mučenja, a prošarano bivšim kriminalcima, jednom dočepalo vlasti, tragedija ogromnih razmera bila je neizbežna.

Spiskovi streljanih

I Grozdana Milovanović, rođeno Pejinović, ujesen 1944. imale je 15 godina. Živela je u roditeljskoj kući u Cetinjskoj ulici, iznad Nove crkve u Kragujevcu. Majka joj nije dala da izlazi iz kuće, jer se od dolaska komunista, 21. oktobra, gradom širio osećaj jeze, izazvan masovnim mučenjem i ubijanjem građana. Grozdana se ipak iskradala svakog jutra da pročita novi spisak streljanih, na zgradi Narodne banke ispod crkve (danas Služba platnog prometa), levo od vrata. Grčevito je prelazila preko imena poubijanih te noći. Tražila je ime svog brata Gvozdena Pejinovića, koji je bio četnik 3. kragujevačke brigade 2. šumadijskog korpusa.

Bratovljevog imena nije bilo. Otišao je sa svojom jedinicom uoči nailaska Staljinove Crvene armije i o njemu se više ništa nije čulo.
Grozdana kaže da su svakoga jutra lepili novi spisak i da je broj ubijenih uvek bio dvocifren.

Jednog jutra pročitala je ime Radmile Špiljević iz Lužnica, maturantkinje Učiteljske škole. Radmila je bila Gvozdenova devojka. Seća se da je pored Radmilinog stajalo ime još jedne devojke iz Lužnica, iz familije Dobrivojević.

Od onih koji su iz zatvora izašli živi Grozdana se seća jedino Stanoja iz sela Dobrovodice kod Batočine. Pričao im je da su ga mučili tako što su ga vezivali ispod česme i puštali vodu da mu pada na glavu kap po kap. Tražili su da prizna da je sarađivao sa četnicima. Inače na spiskovima streljanih nije bilo obrazloženja smrtnih presuda.

Grozdana se ne seća koliko dugo su komunisti stavljali spiskove. Ni drugi sagovornici ne mogu da odrede tačno vreme, a spiskove su još viđali i ispred suda, na oglasnoj tabli koja je stajala na ivici parka prema ulici Nikole Pašića.

Prema situaciji u drugim mestima, može se pouzdano reći da su komunisti na ovaj način i u Kragujevcu ubijali do 1. januara 1945. godine.

Komunisti su veoma brzo napunili i Kapislanu, a zaustavljanje terora nije bilo na vidiku. Ovoga puta odlučili su da osnuju logor. Tako su pored logora u Paraćinu, Šapcu, na Bubnju kod Niša i na Banjici kod Beograda (koji su bili prazni samo nekoliko dana po odlasku Nemaca), kao i u drugim mestima, komunisti napravili logor i u Kragujevcu.

Izabrali su predratna vojna skladišta na Metinom brdu, koje se nalazi na izlazu iz grada u pravcu Jagodine. I ova skladišta su Nemci jedno vreme koristili za držanje talaca za slučaj odmazde, a komunisti su samo proširili kapacitete, osnovavši tri logorske jedinice: nemački logor (za nemačke ratne zarobljenike), srpski muški i srpski ženski logor. Sem na spoljnoj strani, ograda od bodljikave žice postojala je i između ova tri podlogora. Logoraši su stanovali u prenatrpanim barakama, a ujutru su obično odvođeni na prislini rad.

Metino brdo je još jedna lokacija sa masovnim grobnicama, za sada neotkopanim. Dora Stefanović, koja je u logoru bila sa suprugom Stevom, poznatim kragujevačkim industrijalcem, svedočila je kako su „Bosanci svakodnevno streljali Srbe“. (Logor su čuvali pripadnici Muslimanske brigade iz sastava 17. udarne divizije.) Dora je videla streljanja i u samom logorskom krugu, gde su komunisti bez milosti ubijali čak i trudne žene. „Majka Doro, govorila je jedna od njih kroz suze, drhteći, oni ne znaju da sam trudna. Recite im, neće mi valjda streljati i dete u utrobi“. Dora im je rekla, ali oni su je ipak streljali. U proleće 1945, Dora je rukama zatrpavala plitke grobnice pored podljikave žice, iz kojih su virile noge i ruke žrtava. Noću su se okupljali kučići i kroz žicu izvlačili delove ljudskih tela.

Protojerej Miodrag Jelić iz Velike Plane svedoči da se ista tragedija odigravala i u muškom srpskom logoru:

„Iz zatvora Suda Ozne, prebačen sam na Metino brdo. Tamo sam proveo nekoliko meseci, radeći najteže fizičke poslove. Svakoga jutra, pre nego nas odvedu na rad, izvodili su ponekog iz stroja i streljali. Tražili su mir, disciplinu i rad, govoreći nam da samo tako možemo dokazati svoj patriotizam i svoju spremnost da pomognemo obnavljalju porušene domovine. I, za primer, svakoga jutra po nekoga od nas izvodili iz stroja i streljali. Ako nema druge krivice, komandant logora drekne: Šta pričaš ti tamo! Izlazi! I stražari izvode odabranog nesrećnika. To je bio put u slobodu koju su nam doneli. Dok su ostali logoraši bili na radu, vojnici 6. bosanske brigade zakopavali su streljane u plitke rovove na Metinom brdu. Ponegde tako plitke da su ispod zemlje štrčale ruke ili noge ubijenih, pa ih noću paščad kidala i razvlačila“

Streljanje je upamtio i Tomislav Mitrović, tada dečak, čijeg su oca komunisti ubili u Kapislani:

„Sa grupom dece, vršnjaka, u jesen 1944, video sam streljanje na Metinom brdu. Vozili smo trotinete na Novoj koloniji, jer su jedino tu trotoari bili betonirani. U dvorištu logora, iza velike bodljikave žice, čuli smo rafale i jauke i pobegli.“

Slavko Miletić iz sela Vučkovica bio je logoraš Metinog brda od maja do novembra 1945. godine. Evo njegove izjave:

„Sa drugim zatvorenicima zatrpavao sam grobnice ljudi koje su komunisti ubijali. Bilo je toliko leševa pod zemljom, da se stalno pomaljala krv, usirena, s ljiygom. Tu krv smo morali da utabamo.“

Dragiša Todorović, rođen u Senju 1926. godine, tokom rata četnik Ravaničke brigade, bio je jedan od retkih ravnogoraca koji se iz emigracije vratio u rodni kraj. „Želim da umrem u Srbiji“. Na žalost, preminuo je samo godinu dana kasnije 1999 godine.

Dragiša je tog 2. aprila došao u Kragujevac iz još jednog razloga: posle takozvanog oslobođenja i on je bio sužanj komunističkog logora na Metinom brdu. Poveo je dva snažna nadničara, naoružana krampovima i ašovima, jer nikako nije mogao da zaboravi napuklu masovnu grobnicu na Metinom brdu. Kada je jedna masovna grobnica u ovom logoru nabubrila i napukla, tako da je iz nje počela da se sliva ljudska krv, stražari su odveli Dragišu da nabacuje zemlju. Taj osećaj jeze pratio ga je celog života. Verovao je da tim nesrećnicima duguje makar jednu molitvu i sveću voštanicu.

Metino brdo: Međutim, tu je sve bilo drugačije nego 1945. Onda se u muškom logoru nalazila samo jedna velika zgrada i pored nje kuhinja. Sada nema nikakve zgrade, sve je davno porušeno. Neko vreme tu je bio vojni magacin, sastavljen od više zgrada. Onda vojska napušta magacin, a narod raznosi doslovce svaku ciglu. Zatim Metino brdo zarasta u šikaru i služi kao mesto za otpad.

Todorović kaže da se na oko 200 metara od puta za Jagodinu nalazio muški logor, iznad njega ženski, a iznad ženskog nemački. Između bodljikave žice muškog logora i glavne zgrade, na gornjem desnom uglu, bila je grobnica, 4-5 metara. Tu je, po njegovoj proceni, bilo najmanje 40-50 leševa. Ti nesrećnici su streljani pre dolazka njegova grupe. Na suncu grobnica je proključala i pojavila se sukrvica. „Sušaj ti, da zbiraš prašinu i da je bacaš u one rupe“, rekao je Todoroviću jedan stražar.

Ovog dana, 53. godine kasnije, bezuspešno tražimo to mesto. Nadničari uzalud kopaju. I na dubini od jednog metra nalazi se samo šut, nabacan prethodnih decenija. Ni u jednom pokušaju nisu došli do zemlje, a kamo li do grobnice.

Na kraju odustajemo. Todorović pali voštanicu na mestu poslednjeg pokušaja. Odajemo poštu žrtvama komunista i vraćamo se. O stanju u logoru Todorović kaže:

„Ovde su držali četnike, intelektualce, apotekare, trgovce, načelnike okruga… U ženskom logoru nalazile su se ravnogorke i pristalice četnika, a u nemačkom nemački ratni zarobljenici. Jeli samo skrob bez zaprške. Torture je uvek bilo.“

Na pitanje da li je čuo za fudbalski klub „Logoraš“, navodno osnovan na Metinom brdu od strane logoraša, Todorović odgovara odrečno. U logoru je boravio od maja do avgusta 1945. godine.

Uništena domaćinstva

Mada je srpska istorija krvava, retko kada se tako lako stradalo kao u ovom zlovremenu kad su komunisti učvršćivali vlast. Oni su, potom, uništavali tragove svojih zlodela, ali već i ono malo dokumenata zaostalih u Arhivu Šumadije u Kragujevcu, verovatno zato jer ih komunisti i nisu smatrali kompromitujućim, otkriva jezivu atmosferu iz tih godina.

Ljubiša Užarević, rođen 1891. godine u Velikoj Drenovi, osuđen je na dve godine zatvora iz sledećeg razloga:

„Što je 22. marta 1949. na gozbi kod Zuje Nedeljkovića u Velikoj Drenovi rekao u vezi sa seljačkim radnim zadrugama: ‘Neće biti gozbi, neće biti klope ovako’ – a ovo u cilju da ometa pristupanje u zemljoradničke zadruge – čl. 113 osn. zak. o zemlj zadrugama“.

Sima Marković, zemljoradnik, rođen 1890. godine u s. Jova, osuđen je „na šest meseci lišenja slobode s prinudnim radom“ 16. novembra 1949. godine:

„Što je u jesen 1945. u dva maha primio kod svoje kuće odmetnike, dao im hleba, sira i rakijea o tome nije izvestio narodne vlasti“. (Fond Okružnog suda, upisnik za 1949. godinu.) Učenik gimnazije u Kraljevu, Radomir Biorac, rođen u Raškoj 1931. godine, osuđen je na tri godine strogog zatvora zbog pristupanja „ilegalnoj organizaciji u cilju obaranja današnjeg poretka“. Prema presudi, Biorac je ovo delo počinio 1948. godine, kada je imao svega 17. godina.

Raja Milovanović iz sela Borač u Gruži, bojayija, rođen 1900, osuđen je na osam godina lišenja slobode sa prinudnim radom i konfiskaciju celokupne iomovine, uz obrazloženje koje počinje sledećim rečima:

„Što je za vreme okupacije kao saradnik četnika i njihov obaveštajac…“

Božana Aleksić, svedoči o zločinima komunista u njenom rodnom Guberevcu:

„Moja strina Milka Aleksić, Životina supruga, slušajući govore na kursu ideološkog obrazovanja, na kraju se prijavila da i ona nešto kaže. Svoj govor je počela izlaganjem šta sve žena u svom domaćinstvu treba da uradi da bi od teleta proizvela kravu, od jagnjeta ovcu, od praseta svinju, od pileta kokošku, od mleka sir… Zatim je pobrojala radove na polju, da bi se proizvela povrtarske kulture. Zatim je nastavila:

‘To sve treba da proizvedemo ne samo za svoje domaćinstvo, već i vama da donesemo na pijacu, da imate i vi od čega da živite. Pozivam vas partizanke da dođete u moje domaćinstvo, da budete moji gosti i da vidite koliko traje radni dan seoske žene. Ja ujutru ustajem u pet sati a ležem u jedan po ponoći. Moje krave hoće da se pomuzu na vreme, jagnjad i telad na vreme da se napoje i nahrane, oni ne znaju za moje ideološko obrazovanje. A i ne znam gde bih u mom domaćinstvu to vaše ideološko obrazovanje primenila.’
Dovršavajući govor, Milka nije rekla ‘Živeo Tito’, već je rekla ‘Živeo srpski narod’ i ‘Živela Srbija’. Podigla je ruku, prstom pokazala prema narodu i pretećim glasom rekla:

‘Pazi, srpski narode, šta radiš, daleko si zaveden’.

Zborom se prolomio veliki aplauz. Narod je nosio Milku na rukama… Posle izvesnog vremena Milka je odvedena u zatvor u Kragujevcu. Ja i moj stric Života otišli smo da je obiđemo i odnesemo nešto za jelo. Nisu nam dozvolili ni da priđemo do zatvora. Sećam se, kada je došla kući bila je živi leš. Nije mogla razumljivo da govori. Nije se oporavila. Umrla je ne rekavši ništa šta je u zatvoru doživela…

Božana Aleksić, svedoči o zločinima komunista u njenom rodnom Guberevcu:

U našu kuću došla su jedne večeri četiri partizana, od kojih jedan u uniformi oficira. Bili su naoružani. Po dijalektu mislim da su bili Bosanci. Videlo se da su pripiti. Sa sobom su poveli Rome, poznate muzičare iz sela Leskovca, i to Radovana, Radmila i njihovog dvanaestogodišnjeg sinovca, sina njihovog brata Radoice. Radovan i Radmilo svirali su violine, a dečak je svirao gitaru.

Partizani su se veselili, a muzičari Romi morali su neprestano da sviraju. Moj otac Novica ležao je u drugoj sobi. Rekao je da je bolestan i nije ustajao. Moja braća Milan i Vlaja, moja majka i ja bili smo prisutni.

Jedan od partizana predložio je da muzičari izađu na terasu naše kuće, ispred vrata. Romi su i dalje neprekidno svirali, a partizani su pevali. Najednom, jedan od partizana izvadio je pištolj i počeo da puca. Jedan metak pogodio je dvanaestogodišnjeg dečaka u glavu. On ispusti gitaru i pade. Partizani se razbežaše, a mi prestravljeni ostadosmo pored mrtvog dečaka, gledajući kako se iz njegove glave razliva krv po našoj terasi. Javljeno je roditeljima. Stigla je cela familija Roma, uz očajan lelek i kuknjavu.

Stari Rom nadneo se nad svog mrtvog unuka i iz bolnu kuknjavu pitao:

‘Sine, dete moje milo, zašto te ubiše’.
Moj otac, majka i mi deca doživeli smo tada užasan šok, od koga dugo nismo mogli da se oporavimo. Krv nevinog dečaka dugo se poznavala na našem stepeništu.

Ovi Romi, vredni muzičari, bili su veoma omiljeni, kako u Leskovcu tako i u Guberevcu i ostalim selima. Svirali su na seoskim igrankama, mobama, slavama i svadbama. Posle ovog događaja, nikada više svoje instrumente nisu uzeli u ruke. Tuga i žalost uvukli su se u njihovu kuću. Nemajući sredstav a za život, Radovan i radmilo, tada još neoženjeni mladići, zbog prevelikog bola napustili su kuću u kojoj su rođeni. U kući su ostali Radojica i Ljubica, roditelji ubijenog dečaka. Kasnije su i oni umrli. Danas je ta kuća zatvorena, život u njoj zauvek je zamro.

Po uspostavlju nove vlasti u Srbiji je nastao veliki progon i pljačka seoskih domaćinstava. Pored životnih namirnica, nama je iz kuće odneta i šivaća mašina ‘singer’, koju je moja majka donela udajom za mog oca.

Pošto je kuća bila potpuno ispražnjena i 11 članova domaćinstva nije imalo više ništa za hranu, naš otac Novica otišao je u selo Lađevci kod svoje sestre i od nje zatražio 20 kilograma kukuruza da bi othranio decu. Prepešačio je planinu Kotlenik za 16 sati hoda i doneo na leđima yak kukuruza. Taj kukuruz smo kuvali i svakog dana po malo jeli. Mi deca bili smo stalno gladni i uvek smo tražili nešto da jedemo. Ali, ono najteže nas je tek čekalo.

Jednoga dana došli su uniformisani udbaši i poveli našeg dedu, strica i oca. Znali smo da ih vode u zatvor jer više ništa od namirnica nismo imali da im damo. Moj brat Milan, u to vreme dete, plakao je i vikao: ‘Deda, vrati se’.

Jedan od udbaša udario je Milana nekim korbačem po leđima, a moja majka Budimka povikale je: ‘Nemojte da mi bijete dete’. Ovaj joj odgovori: ‘Uhapsićemo i tebe’. Majka je odgovorila: ‘Uhapsite me, ali ja u zatvor moram da povedem i decu’. U neviđenom hapšenju i pljačkanju seoskih domaćina prednjačio je neki udbaš zvani Bora. Kažu da je taj zlotvor i danas živ i da živi u Aranđelovcu. Strah i trepet za narod bio je i neki udbaš Tošić.“

Božanina porodica, kao i mnoge druge u to doba, stradala je jer nije mogla da isporuči više hrane nego što je imala. S jedne strane, komunisti su terorisali seljake i kada je bilo očigledno da više nema šta da im se uzme, jer je takva bila njihova politika prema srpskom narodu. S druge strane, međutim, tada je zaista vladala nestašice hrane, iz više razloga.

Prvo, veliki broj radno sposobnih muškaraca stradao je u ratu. (Kao što ćemo videti, ima više kragujevačkih sela u kojima je samo u četničkim redovima poginulo po 50 i više mladića.) Drugo, bojeći se novog srpskog ustanka, komunisti su gotovo sve vojnosposobne muškarce koje su zatekli kod kuća ili silom mobilisali, ili uhapsili, ili odveli na prinudni rad u borski rudnik, na seču drva za ogrev, na tzv. dobrovoljne radne akcije i sl. Tako nije bilo dovoljno radne snage za obavljanje težih poslova i prihodi su se smanjili, a svakoga dana trebalo je nahraniti ogroman broj ljudi (ne računajući sužnje, koje su mučili glađu).

Bez vojničkih razloga, pošto je rat prošao a sve druge evropske vojske bile su demobilisane, komunisti su držali ogromnu armiju od 800.000 ljudi, jer te ljude, jednostavno, nisu smeli da puste kućama. Treće, komunisti su naglo stvorili veliki broj političkih tela, od „narodnooslobodilačkih odbora“ u svakom selu, pa dalje redom na svim nivoima. Tako brojan činovnički aparat, dotada neviđen, brzo je pokazao sklonost ka rasipništvu (specijalni diplomatski magacini i sl.), koje nije imalo odakle da se zadovolji. Sledeći dokument potvrđuje Božanino svedočenje o surovom odnosu komunista prema srpskim seljacima.

Reč je o izveštaju Odseka za ishranu Sreskog narodnooslobodilačkog odbora sreza Lepeničkog, sa središtem u Rači, Okružnom narodnooslobodilačkom odboru čije sedište se nalazilo u Kragujevcu. U izveštaju, pisanom 20. marta 1945. godine, doslovce stoji ovo:

 2. Seljaci vrlo nerado daju, jer je takav njihov mentalitet, a svakako da ima i reakcija izvesnog uticaja, a narodnooslobodilački odbori su prilično slabi.

3. Treba primenjivati sankcije, jer se ovde ne radi o dobrovoljnom prilogu, već o prinudnoj isporuci.

4. Danas ovaj odbor upućuje poslednje raspise narodnooslobodilačkim odborima, u kome smo ih pozvali da odmah saopšte onima koji nisu isporučili, da po ovome odmah a najdalje do 28. o.m. učine, s tim da NO odbori upute ovom odboru 30. ov.m. sva ona lica koja nisu isporuku do toga dana izvršila, koja ćemo mi saslušati i ostaviti im vrlo kratak rok za isporuku a zatim prinudnim načinom od njih razrezane količine oduzeti a njih kazniti prinudnim radom.“