Branka Đurković od 1969. vozi isključivo „nacionalnu klasu“, a ni danas nikome ne ustupa volan iako ima 82 godine.
Fića“ je moja prva ljubav i, naravno, zaborava nema. Zato drugujemo punih 45 leta, a, ako da Bog, nećemo se razdvajati još godinama!
Ovome se nada osamdesetdvogodišnja Branka Đurković, najstarija učesnica devetog „Fića festa“ koji je u subotu u Kragujevcu okupio nekoliko desetina vlasnika najpopularnijeg automobila svih vremena među nekadašnjim Jugoslovenima.
Iako je zagazila u devetu deceniju života, ova Beograđanka je u aprilu produžila svoju vozačku dozvolu, jer, kako kaže, ne sme „fiću“ da ostavi samog.
- Ne dam nikome da ga vozi. Prvog sam kupila još 1969. i od tada samo ovaj auto teram. Promenila sam tri „zastave 750“. Eh, dete, nekada je to bilo lako: kredit sam dobijala čas posla, otplatu nisam osećala, a provozala sam se „fićom“ kroz pola Evrope i nikada me nije izdao. Ovog, kog sad vozim, kupila sam 5. januara 1982. i zamenila bih ga novijim iako se ne kvari, al’ se više ne proizvodi, za žaljenjem konstatuje baka Branka.
„Fića“ kao bubamara
Na kragujevačkom „Fića festu“ vlasnici su izložili najrazličitije automobile „nacionalne klase“ - od najstarijih modela iz šezdesetih godina prošlog veka, sa „kontra“ vratima, preko ručno rađenih kabrioleta, do „budženih“ sportskih mašina.
Pažnju posetilaca privukla je i „fića bubamara“ vlasnice Ane Sotirov, profesorke nemačkog iz Zaječara.
- „Fiću“, kog sam oduvek volela, dobila sam na poklon od oca. Koštao je 1.000 evra, a još toliko sam uložila da zaliči na bubamaru, moj najomiljeniji insekt, koji je dobrodušan, nikoga ne plaši, ne grize.
Isto tako sladak je i „fića“, pa sam auto spolja „presvukla“ folijom u dizajnu bubamare, a enterijer uredila u istom stilu: glava palice menjača je, ustvari, plastična bubamara, takve su mi presvlake, jastučići, a stikere bubamare polepila sam po celoj kontrolnoj tabli, kaže Ana, koja je i nokte na rukama lakirala u crveno s crnim tufnicama, jasno iskazujući svoju ljubav prema bubamarama.
Foto: Kurir