Simboli podeljenog Kragujevca

Razdvajaju ih vekovi, namena im je posve drugačija, a i budućnost će im, po svemu sudeći, biti različita. Spaja ih jedino ime koje se vezuje za njih. (Narodsko) Đura i (svetačko) Georgije imaju isti koren, ali ova dva vernika različitih konfesija (jedan umetnik-boem, drugi neporočni hrišćanin), podelila su Kragujevčane na „za” i „protiv”, isto onako kako je danas u sebi raspolućen dezorijentisani čovek modernog doba.

„Zaraćene tabore” nije lako determinisati, ni ideološki, ni kulturološki, ni sociološki, jer nisu svi „oni” koji se protive rušenju „Đurine kuće” bili protiv ideje izgradnje krsta, niti su „ovi” što su glasali za krst apriori bili za to da „Đurina kuća” ustupi mesto jednoj široj ulici, što je, inače, zvaničan plan ovdašnje vlasti, koja bi, konačno, da reši problem saobraćajne gužve u centru grada.

Kakva se samo prašina digla marta 2010, kada je obznanjeno da će (na ostrvu kružnog toka na magistralnom putu Batočina–Kragujevac) biti podignut Đurđevdanski krst, sa bareljefom Sv. Georgija konjanika, koji kopljem ubija aždahu.

Neki arhitekti su govorili da „to nije mesto za krst”, LDP je podsetio na činjenicu da smo „sekularna država”, SPO se zabrinuo za „bezbednost učesnika u saobraćaju”, reagovali su i građani, pitajući da li je novac izdvojen za krst mogao biti upotrebljen za neke „preče stvari”, školu, obdanište, sportski teren... Uprkos brojnim protivljenjima, prevladalo je mišljenje prvih ljudi grada da je reč o simbolu hrišćanstva, koji treba da stoji baš na ulazu u „slobodarski i stradalnički Kragujevac”.

„To mesto prosto vapije da bude obeleženo”, uzvikivao je predsednik Skupštine grada Saša Milenić za govornicom lokalnog parlamenta (27. marta 2010, kada se predlog našao na dnevnom redu), ubeđujući odbornike da se „samostajaći krstovi” podižu širom hrišćanskog sveta. Navodio je primere iz SAD, zaboravljajući, pri tom, da kaže kako je u toj zemlji zabranjeno podizanje verskih obeležja na javnim površinama.

Gradonačelnik Veroljub Stevanović pozivao je na „oprost grehova”, sugerišući odbornicima da izgovaraju reči poznate molitve: „Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj mene grešnoga”.

Na to im je replicirao odbornik Vladan Vučićević: „Nema greha koji Bog neće oprostiti. I Savle je, posle pokajanja, postao Pavle. Ali neprihvatljivo je da neko svoje grehe okajava trošenjem para poreskih obveznika. Gradska vlast upravo to čini”.

Slična rasprava vodila se i oko „Đurine kuće”, a aktuelna je i danas, budući da je jedan preduzimač, pre nekoliko nedelja, tik uz kuću počeo da zida objekat čija bi izgradnja mogla da izbriše i ono malo dokaza koji svedoče da je poznati Prečanin, rodom iz Srpske Crnje u Banatu (Austrougarska 19. veka), izvesno vreme bio i Šumadinac.

Što se tiče stručnjaka, stvar je odveć jasna: kuća nije i ne može biti spomenik kulture (odluka Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture iz 1996). Nema, kažu, ni arhitektonsku ni istorijsku vrednost, a sećanje na slikara i pesnika, koji je u ovdašnjoj Gimnaziji predavao crtanje i krasnopis, treba sačuvati podizanjem skromnog spomen-obeležja.

Jedna od onih koja zastupa takav stav je arheološkinja Slavica Đorđević iz kragujevačkog Zavoda za zaštitu spomenika kulture, pomoćnica gradonačelnika za oblast kulturne baštine. Istoričar Boriša Radovanović iz Istorijskog arhiva Šumadije, pak, smatra da „Đurinu kuću” treba revitalizovati, a na tom fonu su i neke neformalne grupe koje su svojevremeno sakupile oko 3.000 potpisa za peticiju protiv rušenje.

Ideja o uklanjanju kuće u kojoj je Jakšić proveo nepune dve godine, po prelasku iz Vojvodine u Srbiju 1857, prvi put je plasirana u javnost 2009. U jeku polemike, maja prošle godine, mladi umetnici okupljeni oko grupe „Zid” odgovorili su „gerila muralom”, to jest portretom Đure Jakšića koji je u „Noći muzeja” 2013. osvanuo na fasadi. Uz poruku: „Nije bitno šta će biti, bitno je kako je do toga došlo”.

A kako je do toga došlo? Još pre desetak godina, bista „razvratnika, ženskaroša i pijandure” prvo je uklonjena iz porte crkve na Liparu u Donjoj Sabanti, navodno zbog radova na revitalizaciji manastirskog kompleksa u tom mestu, a onda, pred kraj 2007, gubi joj se svaki trag. Posle nekoliko nedelja potrage za nestalim Đ. J. (1832–1878), policija je bistu sa likom poznatog pokojnika pronašla na gradskoj deponiji u Jovanovcu.

Bista Đure Jakšića na Liparu postavljena je 1936, kada su je, kako je zapisano, osveštala dvojica sveštenika. Vremena se menjaju, ljudi i vrednosni sistemi, takođe. Nekima u Crkvi danas smeta jedan sveštenički sin, a bivši komunisti podižu krstove.

Hoće li jedan umetnik-boem i njegov „nebeski imenjak” zauvek ostati simboli podeljenog grada ili ćemo, možda, shvatiti da su oni samo polovi jedinstvene, božanske (zemaljske i nebeske) prirode čoveka.

izvor: politika.rs