„Zabranjeni grad” pod zaštitom države

Vojnotehnički zavod, koji se još sredinom 19. veka ugnezdio između Gospodarevog brda na levoj i Metinog brda na desnoj obali Lepenice, dugo je bio sakriven od očiju javnosti, posebno u periodu posle Drugog svetskog rata, valjda zbog zasluga obe naše kraljevske dinastije koje su zajedničkim pregnućem postavile temelje industrijskog razvoja Srbije, a samim tim i potonje Brozove Jugoslavije. Delom zbog toga, a delom i zbog stravičnih zločina koji su tu počinjeni po oslobođenju zemlje, kada su na području nekadašnje Kapislane streljani najugledniji žitelji grada i okoline, pod optužbom da su sarađivali sa okupatorom.

Posle više od pola veka od Drugog svetskog rata i revolucije koja je na vlast dovela komuniste, ova renesansna industrijska celina, koja pruža uvid u zaboravljena stremljenja naših graditelja i inženjera da Srbiju odvoje od orijentalne kulture i približe je zapadnim vrednostima, postao je predmet interesovanja nadležnih.

Konačno, odlukom Vlade Srbije od 25. marta ove godine, kompleks Vojnotehničkog zavoda proglašen je za prostornu kulturnoistorijsku celinu i stavljen pod zaštitu države. Pre svega zahvaljujući predanom radu mladih stručnjaka kragujevačkog Zavoda za zaštitu spomenika kulture (ZZSK), koji su popisali i valorizovali celokupno nepokretno i pokretno industrijsko nasleđe od velike vrednosti za našu zemlju.

– Posao smo završili još krajem prošle godine, ali je zbog nekih političkih dešavanja utvrđivanje ovog kompleksa za prostornu kulturnoistorijsku celinu malo odloženo. Radili smo zajedno sa kolegama iz Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture i Ministarstva kulture. U kontekstu industrijskog nasleđa, u našoj zemlji ne postoji važniji kompleks, koji je jedinstven i na prostoru čitave jugoistočne Evrope – kaže direktor ovdašnjeg ZZSK Marko Grković.

Zaštićeni kompleks se prostire na površini od 52,8 hektara, podeljen je na dve zone (Vojnotehnički zavod i Pirotehnika), a od ukupno 151 objekta na tom prostoru, više od 30 predstavlja jedinstvenu graditeljsku baštinu: „Stara livnica – Muzej”, „Veliki dimnjak”, „Čaurnica”, „Mašinska radionica”, „Upravna zgrada”, „Artiljerijska radionica”, „Artiljerijska podoficirska škola”, „Železnički most”, „Vatrogasna kula”...

– Neki objekti su značajni zbog svoje istorijske vrednosti, a neki zbog jedinstvene arhitekture i građevinske konstrukcije. Ceo prostor može biti stavljen i pod zaštitu Uneska, ali za to je potrebno mnogo novca, budući da pravila te organizacije nalažu da se najvećem delu objekata vrati prvobitni izgled. U nekoj daljoj perspektivi, fabrike podignute posle Drugog svetskog rata trebalo bi izmestiti sa tog prostora, a najveći problem je gradska toplana, koja je veliki zagađivač. Treba voditi računa i o ekologiji, pošto je kompleks rezervisan uglavnom za pešački saobraćaj. Od delatnosti se ubuduće mogu razvijati samo one koje se oslanjaju na kulturu, obrazovanje i usluge. Sadržaj zavisi od države i grada, ali uz strogo poštovanje uslova kojih će morati da se pridržavaju i privatni investitori – objašnjava Grković.

Sve do 2005, kada je lokalna uprava od „Zastave” otkupila deo zemljišta na kojem se nalaze stari industrijski objekti, prostor Vojnotehničkog zavoda bio je „zabranjeni grad”. Više od pola veka pristup je bio dozvoljen samo „Zastavinim” radnicima. Danas je taj prostor otvoren za građanstvo, ali je, zbog nedostatka sredstava, i dalje neuređen. Mnogi objekti su u lošem stanju, a posledice NATO bombardovanja su još vidljive.

Prvu radionicu za livenje topova – „Amidžinu radionicu”, u Kragujevcu je podigao knez Miloš Obrenović, 1836, a odluku o formiranju savremenog industrijskog kompleksa Vojnotehničkog zavoda donela je Vlada Kneževine Srbije, 1850. Godinu dana kasnije počela je gradnja Topolivnice, koja je stavljena u funkciju 1853. Zalaganjem kneza Aleksandra Karađorđevića, za prvog upravnika fabrike oružja imenovan je francuski inženjer Šarl Lubri, koji je bio nadzornik jedne privatne livnice u gradu Due. Lubri je u Kragujevac došao sa odobrenjem cara Napoleona Trećeg.

izvor: politika.rs