Ispovest radnika "Niskogradnje" Kragujevac

Ljubinko je ispred Skupštine grada Kragujevca sa desetak zaposlenih kolega iz „Niskogradnje“, od koje su zbog dugova samo ostali kancelarija i direktor, protestovao tražeći da bude raspoređen u neku drugu firmu. Stotinak zaposlenih iz ove firme je prešlo u druga javno komunalna preduzeća, ali sticajem okolnosti za Ljubinska nije nađeno rešenje.

To je kao „duh firma”. Postoji na papiru. Imamo sedište i kancelariju. I direktora. I ništa drugo. Oko 200 mojih kolega je posle kolapsa firme zbog ogromnih dugova prebačeno u druga javna komunalna preduzeća. Za nas dvadesetak nije se našlo rešenje. Jednog dana javili su mi da je nađeno mesto za mene, ali kada sam otišao u tu firmu, oni nisu ni čuli da treba da počnem da radim. Od januara prošle godine sve je pošlo naopako.

Po struci sam zidar. Živim u Đuriselu. Poslednju platu primio sam u oktobru prošle godine. Na račun je tada leglo 12.000 dinara. I od onda ništa. Imam porodicu. Supruga je nezaposlena. Deca mi idu u drugi i treći razred. Jedini siguran prihod je majčina invalidska penzija od 11.000 dinara. Sramota me je, jer u ovim godinama bi ja trebalo da pomažem majci koja ima 77 godina, a ne ona meni. Osim toga što faktički nemam posao, iako se vodim da radim, ne mogu da vraćam kredit koji sam uzeo od banke. A rata je 13.500 dinara.

Uzeo sam kredit od 400.000 dinara da kupim krave i junice. Planirao sam da tako obezbedim egzistenciju. Međutim, otkupna cena mleka je pala na 25 dinara, ispod minimuma isplativnosti. Stoka jede svaki dan i ne može sama sebe da otplati. Iz banke me zovu svakodnevno i traže svoje, a ja nemam odakle da ih namirim. „Niskogradnja“ mi duguje za plate oko 350.000 dinara. Kad bi mi bar to isplatili, mogao bih da se ratosiljam kredita, zbog koga ne mogu oka da sklopim. Nisam navikao da dugujem. Svakog meseca sam u dilemi da li da uplatim pare banci, ili da od toga hranim izdržavam porodicu.

Radim privatno na građevini, ali zbog krize posla je sve manje. Ne libim se rada, tako sam vaspitavan. Često kažu kako smo mi što protestujemo neradnici. A pogledajte moje ruke, pune su žuljeva. Kako neradnik može da ima ovakve ruke. Sigurno ne od sedenja u hladovini. Drugo, cena majstorske nadnice je pala. Nekada je išla do 25–30 evra, a sad je i ispod 20, za rad po ceo dan. Mnogo je ljudi bez posla i plate, pa je ponuda velika.

Ceo život radim pošteno i ništa nisam uspeo. Ponekad se zapitam gde sam to pogrešio i šta je trebalo da budem da bi sve ovo imalo nekog smisla. Deci garderobu ne kupujemo, već pozajmljujemo od rođaka. O moru, planini, nekom odmoru nikad nisam ni razmišljao. Gledam kako neki drugi ljudi žive normalno i imaju para. Čini mi se kao da ne živimo na istoj planeti. Jedino što dobijam od države je dečji dodatak, koji za sledeću godinu nije siguran i besplatnu užinu u školi za decu. Neku pomoć ne mogu da tražim, jer imam na svoje ime hektar ipo zemlje.

Ne mogu da se setim kada sam poslednji put kupio sebi nešto. Cipele za sebe poslednji put sam kupio pa sigurno pre tridesetak godina. Još sam bio momčić. Ove sad što nosim poklonio mi je jedan načelnik koji radi u državnoj službi. Neću da mu pominjem ime, ni zbog njega, ni zbog sebe. Ali hvala mu. Dobro me služe. Žalosno je ovo. Meni duguju, pa zbog toga ja dugujem. Javili su mi bili iz firme da sam preraspoređen u drugo preduzeće, ali kad sam otišao tamo, oni nisu ni čuli za mene. Nisam pametan šta da radim i kuda će me sve ovo odvesti.

Izvor: Alo