Svakodnevno nam stižu pisma naših čitalaca iz Kragujevca i okoline, a ovo pismo je stiglo od jedne, nekada jako uspešne studentkinje, koja je diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu i posle toga se vratila u rodni grad, a zatim biva totalno razočarana odnosom gradske vlasti u Kragujevcu prema mladim i vrednim ljudima. Prenosimo ga u celosti:
''Poštovana Gospodo, potičem iz stare ugledne familije koja već tri stotine godina živi u Kragujevcu.
Završila sam Filozofski fakultet u Beogradu na odeljenju za istoriju umetnosti sa prosečnom ocenom 9,55 i master studije sa ocenom 10,00. Bila sam jedan od najboljih studenata u generaciji, dobitnik stipendije „Dragoslav Srejović“ i stipendista Fonda za mlade talente. Govorim tri jezika.
Za vreme studiranja nisam mogla ni da slutim kolika je nepravda i korupcija u zemlji, sve dok nisam počela da tražim posao i svoje mesto u društvu. Već na samom početku suočila sam se sa surovošću stvarnosti: lažima, podmetačinama, drskim i nekulturnim osobama koje rade u „kulturi“ i državnim organima, kojima osim novca i vlasti ništa nije sveto.
Kada su NSZ-u odobrili sredstva za 25 kandidata za stručnu praksu za 2013. godinu, i kada sam saznala da je među ustanovama koje će primiti kandidate i Narodni muzej u Kragujevcu, poverovala sam da mi se sreća osmehnula. Nadu mi je podgrejala i izjava u ličnom kontaktu sa gradonačelnikom Veroljubom Stevanovićem, da grad ima obavezu da zapošljava stipendiste Fonda za mlade talente.
Uprkos svim obećanjima, kada je rok za donošenje odluke već istekao, otpočelo je bezobzirno i bezobrazno šikaniranje mene i mojih roditelja koji su pokušavali da mi pomognu. Poniženje koje smo doživeli od gradskih čelnika, gradonačelnika Veroljuba Stevanovića, načelnika Zlatka Milića, direktora Narodnog muzeja Aleksandra Stamenkovića a pogotovu od direktorke NSZ-a LJiljane Petrović, je rečima neopisivo. Takve osobe čiji su argumenti: laž, drskost, vlastoljubivost, neznanje i nekultura, vređaju inteligenciju i dostojanstvo ljudskog roda.
Sagledavši situaciju i posle svih poniženja koje sam doživela, više nemam nikakvu želju da živim i radim u Srbiji. Moja sestra, koja je takođe bila odličan student, već je oterana u inostranstvo, tako da sam i ja prisiljena da pakujem kofere, što će verovatno obradovati vlast u Srbiji. Sve ovo Vam pišem bez imalo nade za neko bolje sutra u Srbiji.
Sa velikim poštovanjem,
Ljubica Živković
Pratite nas na našemTELEGRAM kanalu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu
