Na današnji dan 1864. godine umro Vuk Karadžić

Napravio je preokret u srpskoj literaturi – ona je od njegovog vremena dobila izrazito narodno i nacionalno obeležje. Na “Književnom dogovoru” srpskih i hrvatskih kulturnih radnika u Beču 1850. dopustio je da štokavski dijalekt srpskog narodnog jezika postane jedinstven književni jezik oba naroda, što je verovatno njegova životna greška, ali je u vreme uzleta ideje bratstva južnoslovenskih naroda bilo veoma teško predvideti posledice takve širokogrudosti. Osnovnu pismenost učio je u selu kod rođaka trgovca, potom u školi u Loznici i u manastiru Tronoša. U Prvom srpskom ustanku bio je pisar vojvode Ćurčije, zatim učitelj u Beogradu i carinik na Dunavu kod Kladova. Posle propasti Prvog srpskog ustanka 1813. i odlaska u Beč, počeo je da sakuplja narodne pesme i umotvorine i da radi na srpskom jeziku i pravopisu. Ubrzo je izdao prvu zbirku narodnih pesama i “Pismenicu” (gramatika), a 1818. “Riječnik”.

Pisao je i istorijska svedočanstva, bavio se etnografijom, organizovao istraživanja u svim jugoslovenskim zemljama i vodio ogromnu prepisku. Borio se protiv samovlašća kneza Miloša Obrenovića i jakog fronta protivnika reforme jezika. Uređivao je almanah “Danicu” i nastojao da Evropu upozna sa srpskim narodnim blagom i prošlošću. Gigantskim radom (njegovo delo je sabrano u 39 tomova), za koji bi timovima naučnika i kulturnih radnika bile potrebne decenije, stekao je mnoge pristalice, ali i protivnike. Prijatelje je našao u najistaknutijim umovima Evrope, učinio je da srpske narodne pesme, kultura i istorija ostanu poznate širom Evrope, a ugledni Univerzitet u Jeni proglasio ga je počasnim doktorom.

Njegove reformatorske ideje odnele su odlučujuću prevagu 1847, kada su izašle “Pesme” Branka Radičevića, dokaz da se “Vukovim jezikom” mogu pisati i umetnička dela, a Đuro Daničić je delom “Rat za srpski jezik i pravopis” dokazao da su Vukove jezičke postavke opravdane. Cela epoha – razvijeni srpski romantizam – bila je pod njegovim uticajem. Njegovi posmrtni ostaci preneseni su 1897. iz Beča u otadžbinu i, uz Dositeja Obradovića, počivaju ispred Saborne crkve u Beogradu.