Neobičan posao tranzicionog gubitnika iz Kragujevca: Hvata zmije umesto turpije

Mijanović je imao samo šest godina kada je uhvatio prvu zmiju i doneo majci da je pokaže. Tada nije znao šta drži u ruci, ali mu je u sećanju ostao strah u majčinim očima i paničan vapaj „Baci to!“

Od tada do danas kroz ruke Kragujevčanina Mirka Mijanovića prošlo je više desetina hiljada zmija koje je hvatao iz radoznalosti, zbog posla, ali i da bi pomogao ljudima kojima su zmije ušle u dvorište ili kuću. Već šest godina on je jedini čovek u Kragujevcu koji hvata zmije u urbanoj sredini i odnosi ih u prirodu, gde one neće ugrožavati ljude, a ni ljudi njih.

„Hvatanje zmija je veoma opasan posao, pogotovo za ljude koji nemaju iskustva s njima. Svaki drugi posao i hvatanje zmija iziskuje znanje i veštinu, a ovaj traži i hrabrost jer nije svako spreman da se pogleda oči u oči sa šarkom ili poskokom. Ja im prilazim veoma oprezno, ali bez straha i negativne energije. Hvatam ih za vrat ili rep i stavljam u platnenu kesu. Zmije nikada ne napadaju ljude, ali su veoma opasne ako osete da su ugrožene. Reaguju munjevito i neočekivano. Zbog toga njihovim hvatanjem i uklanjanjem iz naseljenih mesta treba da se bave obučeni ljudi kojih u Srbiji ima veoma malo“, kaže Mijanović za Novi magazin.

Hvatanje zmija u gradovima i selima treba da bude bezbedno i za ljude i za zmije, jer je njihovo ubijanje zakonom kažnjivo, a novčane kazne su veoma visoke, dodaje on. Za zmije se zainteresovao još u detinjstvu, posle prvog iskustva s njima u rodnoj Donjoj Sabanti u kojoj je svojevremeno kao učitelj službovao pesnik i slikar Đura Jakšić i gde je napisao jednu od svojih najlepših pesama „Na Liparu“. Pročitao je mnogo knjiga o zmijama sa ovog podneblja, a svoja teorijska znanja proveravao je u prirodi.

Lovi i poskoke

„Prva zmija ujela me je u 17. godini zbog moje nepažnje. Drugi put sam ja postavio ruku jednoj šarki da bih stvorio imunitet jer sam počeo profesionalno da se bavim hvatanjem zmija. Hvatao sam zmije radi vađenja otrova i pravljenja seruma za jednu firmu iz Novske kod Zagreba. Bio je to opasan, ali dobro plaćen posao. Treći put zmija me je ujela jer sam hteo da proverim njen i svoj refleks. Ispostavilo se da je ona mnogo brža. Kao što vidite, nije svaki ujed zmije smrtonosan, ali ljudi moraju da budu obazrivi, pogotovu kada su u prirodi, daleko od zdravstvenih ustanova i bez kontraotrova. Zbog toga izletnici, planinari, berači pečuraka, borovnica, jagoda i drugog bilja moraju dobro da paze gde gaze i stavljaju ruke“, upozorava naš sagovornik.

Mijanović se hvatanju zmija vratio pre šest godina nakon što je postao jedan od mnogobrojnih tranzicionih gubitnika, kada je fabrika u kojoj je radio kao bravar privatizovana, a on ostao bez posla. Od tada se u njegovim rukama češće nalaze zmije nego čekić i turpija. Prošle godine intervenisao je više od 60 puta, hvatajući zmije u Kragujevcu i okolini. Među lovinom su i dva poskoka. Ove godine pokupio je 15 zmija, od kojih nijedna nije bila otrovna.

Njegova intervencija na terenu košta 2.000 dinara, plus prevoz do mesta gde se zmija nalazi i odvoženje do lokacije u okolini Kragujevca gde ih pušta u prirodu. Zmije i bukvalno hvata golim rukama, uz pomoć štapa i kanapa, stavlja ih u platnenu vreću i odmah odvozi i pušta u prirodu.

„U gradu najčešće hvatam razne vrste smukova, a pre nekoliko dana u naselju Palilula uhvatio sam balkanskog smuka dugačkog 2,5 metara. Smuk nije otrovan i pripada grupi udava. U Kragujevcu, kao i u drugim gradovima, nema specijalizovanih službi za hvatanje zmija, pa se ja angažujem na osnovu usmenog dogovora sa Komunalnom policijom. Kada građani zovu oni im daju moj broj telefona“, kaže Mijanović.

U Šumadiji se najčešće nalaze smukovi i belouške, koje nisu otrovne, i otrovnice poskok i šarka. Poskoci i šarke su dve najopasnije zmije na ovom području. Zmije u potrazi za hranom idu za glodarima i zato ih ima i u gradovima, uglavnom u zapuštenim dvorištima.

izvor Novi Magazin