KG: Sarajlija sreću našao u hraniteljskoj porodici u Miloševcu

Sačekajte  me, molim vas, da nešto kupim sinovcima... Lazi, Maji i Novaku - kazao je Admir Lojo kada smo s njim iz Kragujevca doputovali u Miloševac.

Istrčao je iz automobila do prodavnice po slatkiše.

- Ne mogu pred njih praznih ruku.

Miloševac, protekle subote. Ovog već stasalog momka, lepog, plavookog i visokog, ispred porodične kuće dočekuju Zvonka i Siniša Novaković, njihovi unuci, Maja i maleni Novak. Maja mu skače u zagrljaj i javlja: Laza ima boginje...

- Pa... dobro nam došao, sine - govori Siniša Novaković. - Kako si? Kako ti je u firmi? Imaš li vremena za mladost?

Ko bi, posle ovakvih zagrljaja i reči koje bi zagrejale i najhladnija srca, mogao da pomisli da Novakovići nisu Admirova biološka porodica? A on da stvarno nije njihov rođeni sin!

Ovaj stasali mladić jedno je od dece iz transporta ostavljenih. Lišenih brige i ljubavi, na pragu detinjstva. Od treće godine je u Novakovićima. Oni su ga podizali, školovali i učili kako se postaje svoj čovek.

U Miloševcu je završio osnovnu školu, u Velikoj Plani srednju, u Kragujevcu mašinski fakultet. Danas je inženjer u „Fijatu“, pogon preseraja. Govori četiri jezika. Trinaestog septembra napuniće dvadeset sedam godina.

- Sve to dugujem mojim Novakovićima. Sve. Možda grešim, ali zasada... Barem zasada nemam želju da tragam za biološkim roditeljima. Oni me nikada nisu potražili. Svako je otišao na svoju stranu. Mene su ostavili ubrzo posle rođenja sa nanom Razijom, u Alipašinom Polju. Jedino je ona pitala za mene i dolazila u Miloševac da me vidi. I ja sam bio kod nje. Ali sam želeo da se vratim. Ovde, u najlepše mesto na planeti.

O danu Admirovog prvog susreta sa Novakovićima govori Siniša, u čijoj je kući odnegovano više od četrdesetoro mališana Admirove sudbine.

Foto: Kada ga nana Razija iz Sarajeva više nije mogla čuvati ljubav je našao u krilu bake Desanke u Miloševcu

- Moju majku Desanku, u novembru osamdeset devete, pozvali su u Koloniju, sadašnji centar za prihvat nezbrinute dece. Bila je ona velika Jugoslavija, pa su deca stizala iz svih krajeva. Admir je stigao iz Sarajeva... Stajao je sam. Jednom ručicom je na grudima stezao flašicu sa mlekom i maleno ćebe. S tim ćebencetom se kasnije uspavljivao. U drugoj je držao plastičnu korpicu u kojoj je bio plavi plišani zeka... Stalno je ponavljao: pijaca, pijaca... Nana Razija ge je stalno vukla po pijaci. Nije smela da me ostavi u kući samog. Jednom je hteo da skači sa terase.

- Centar je tražio da Admirova hraniteljica bude žena sličnih godina njegovoj nani Razi. Tako je moja majka Desanka dobila ovog đavolka. Ali njihova veza bila je više od hraniteljstva. To je bila ljubav na prvi pogled - priča Siniša.

- Mnogo me je volela moja Desanka. I ja nju. Mnogo smo se voleli - zaplakao je mladić. - Kada je umrla, za mene je to bio težak udarac. Možda i najteži dan u životu. Još pamtim svoje rođendane, njene torte i svećice. Govorila je: „Kakva si to sila da sve odjednom ne možeš da ugasiš„.

Desanka je iz života otišla kada je Admir imao četrnaest godina.

- U danu njene sahrane - dobro se seća Admir - došli socijalni radnici da me vode. Kažu da nema on više pravo da ovde boravi. On je strani državljanin, neka se vrati u Sarajevo. Ne znam da li su mi bile teže ove reči, ili to što sam se rastajao od bake. Plačem ja, vrištim: bolje i da me s njom sahranite nego da me odavde terate. U tom danu, uz mene su stali moji Novakovići. Desankin sin i snaja. Siniša i Zvonka - moja majka i moj tata. Njihova deca, moja braća. Ne damo ga, govorili su, makar dinar za njegovo izdržavanje ne dobili.

Tako je Admir ostao u Novakovićima. Tako je upisao Srednju tehničku školu u Velikoj Plani.

- Želeo sam gimnaziju, ali majka kaže: upiši nešto da imaš zanat u rukama. Bila je u pravu. I danas, kad imam kakvu dilemu, ja je pozovem: majko, šta ti misliš... o tome i tome.

Kada su Novakovići procenili da je Admir, njihov Acko, zreo da se suoči sa kućom iz koje je krenuo na put do Miloševca, predložili su mu da ode u Sarajevo i poseti nanu Raziju. I poslušao ih je.

- Tamo me je dočekala nana i tetka Jasna, sestra mog biološkog oca. A mene ništa ne interesuje, mada sam prema nani imao emocije. Samo mislim da što pre odem, da se što pre vratim u Miloševac. Nana me razume, jer me je i posećivala u Miloševcu. A tetka Jasna stala preda me, hoće da seče vene. Ne da me. Nije imala svoju porodicu, pa i ja nju razumem.

- Još jednom sam posle išao u Sarajevo. Nana Razija je bila u staračkom domu. Savio je šlog. Tetku nisam našao. Na vratima njihovog stana bila je pločica sa imenom novih stanara. Nisam ulazio. U staračkom domu su mi rekli: nije dobro da te nana vidi... Nije dobro za nju. Vratio sam se tužan. U povratku, u mom sećanju, smenjivale su se slike i priče o tome da moji biološki roditelji, kada su mene dobili, nikako nisu mogli zajedno. Pitao sam se: Kako su mogli da me ostave? Zaborave? Da nikad za mene ne upitaju?

Bolno sećanje Admira Loje presecaju Novakovići, u dvorištu porodične kuće, u hladovini vinove loze, koju je ovaj, danas stasao mladi čovek, zajedno s njima sadio.

- Vredelo je za njega se boriti, kao za svako dete - kažu gotovo uglas Zvonka i Siniša. - A on je stvarno jedno zlatno dete. Sine, ponosimo se tobom. Posle završene srednje škole, pričaju nam ovi ljudi, ponovo ističe ugovor nadležnih sa hraniteljskom porodicom Novaković za izdržavanje Admira Loje.

Siniša priča:

- Eto ih, kažu nam, on mora da ide. Takva su pravila. Pitam, kuda da ide? Odgovaraju, u neki dom... Bilo kud... Kako, bilo kud, pitam ih. Oni kažu: niz put! E, neće niz put. On je naš i gotovo. Kako ste raskinuli ugovor, tako ga sastavljajte. Moja Zvonka se, još, uputi u ministarstvo, u Beograd, kod jedne divne pravnice, Svetlane Seratlić. Zajedno s njom smo se izborili da Acko ostane kod nas i da se školuje. Upisao je mašinstvo u Kragujevcu. Završio. Danas je... Pogledajte ga kakav je - grli Admira Siniša Novaković.

Admir je posle fakulteta tražio posao. Bilo kakav posao. Želeo je da svoje hranitelje, koje doživljava kao roditelje, obraduje vešću: postao sam svoj čovek. Zvonka ga je posavetovala da konkuriše u „Fijat“. Poslao je biografiju. I odmah su ga primili. Posle prve plate iznajmio je stan u Kragujevcu. Omiljen je i poštovan. I u fabrici i u gradu. Tata Siniša ponosan:

- Znači priznat si?! Nego šta! Sine, vredni ljudi se kad-tad moraju priznati i nagraditi.

Na kraju dana stiglo vreme za rastanak. Admir se pred polazak u Kragujevac umiva na česmi, u dvorištu. Na onoj česmi, na kojoj su ga prvi put umili kad je došao iz Sarajeva, kao trogodišnji dečak.

- Čekaj, paradajza da ti naberem - dovikuje Zvonka i trči u baštu.

SA NOLETOM, ZA USPOMENU

SLIKAO se Admir Lojo i sa Novakom Đokovićem u Kragujevcu. Kao svaki mladi čovek, poželeo je da ima fotografiju sa svetskim teniskim asom. Ta fotografija mu je u mobilnom telefonu.

ODAKLE SI TI, MALI

KADA su me pitali odakle si ti, mali, uvek sam odgovarao ovako: “Iz Miloševca, iz Novakovića.“ A u ličnim dokumentima je stajalo da sam iz Sarajeva, prezime Lojo. Kako si iz Miloševca, a šta ovde piše? Tako! Otuda sam gde je kuća mojih roditelja. Sada mi to stoji i u dokumentima državljanina Srbije.

{jathumbnail off}