Demanti profesora Muzičke škole: Većina nastavnika želi da održi nastavu

SIMFONIJA ISTINE: DEMANTI NA KAKOFONIJU OBMANE

„Istina strpljivo stoji u tišini i čeka da bude izgovorena.“

U vremenu kada se istina retko čuje u fortisimu, a šapuće se u stakato ritmu poluizgovorenih fraza, mi – čuvari harmonije i naslednici Orfeja – prinuđeni smo da utišamo falš objavljen u „Glasu Šumadije“ od 20. marta. Tekst koji se predstavio kao horski stav kolektiva nije ništa drugo do solistički nastup manjine koja je, zloupotrebivši akustiku javnog prostora, pokušala da stvori iluziju orkestracije koju ne poseduje.

Brojke ne poznaju interpretaciju – one su kao metronom koji odbrojava stvarnost bez emocije i pristrasnosti. Anketa od 19. marta, potpisana imenima i prezimenima – ne anonimnim rukopisima na marginama dnevnika – pokazuje kristalno jasno da 81 od 142 nastavnika želi da drži nastavu.

Ovo nije improvizacija. Ovo nije avangardna kompozicija neodlučnosti. Ovo je jasan, većinski glas koji je odabrao da se drži ritma profesije i etike poziva, umesto da pauza postane njihova glavna notna vrednost.

U prostorijama gde se navodno neguje polifonija mišljenja, stvoreni su zatvoreni krugovi jednoumlja. „Plenumi“ – ti navodni forumi slobode – postali su koncertne dvorane u kojima je dozvoljen aplauz samo jednom žanru. Svaki pokušaj drugačijeg mišljenja biva prekinut, ućutkan ili ismejan.

Pitamo se: kakva je to orkestracija u kojoj „dirigent(i)“ ne dozvoljavaju violinama da zasviraju jer flaute žele monopol nad partiturom? Kakva je to muzika koja nastaje kada većina instrumenata mora da ćuti?

Posebno intrigantna je hromatska skala morala i moralni intermeco sa duplim standardima koju praktikuju pojedini zagovornici „tišine“. Istovremeno, isti ti zagovornici bojkota, u svojim domovima održavaju privatne časove za odabrane – najčešće za decu kolega koji su takođe u bojkotu. To nije pedagogija. To je licemerje.

U javnoj sferi propovedaju nemogućnost rada, dok u privatnim odajama svojih domova izvode solo koncerte za odabranu publiku – uglavnom decu istomišljenika i probrane učenike. Ova dvostruka igra – javno propovedanje morala uz tajno uživanje u privilegijama – nije samo stručni apsurd, već i podrivanje suštine obrazovanja kao prava koje pripada svima.

Činjenica da je 25 maturanata postalo de fakto arbitrima sudbine za preostalih 1.200 učenika nije samo matematička disharmonija, već i filozofski apsurd. Demokratija nije tiranija najglasnijih – ona je simfonija svih glasova, pažljivo orkestrirana pravilima koja štite i najtiši šapat.

I dok razumemo pravo na pobunu kao legitimni sonet mladosti, ne možemo prihvatiti da ona preraste u hermetičku kantatu koja zatvara instrumente svima ostalima.

Muzika je disciplina kontinuiteta. To je jezik koji se zaboravlja u tišini, veština koja atrofira u pauzi. Tri meseca bez nota, bez mentorstva, bez dijaloga instrumenta i ruke – to nije pedagoška odluka. To je destruktivni krešendo političke agende koja koristi edukativni vakuum kao svoj rezonator.

U završnom delu objavljenog teksta, „Glas Šumadije“ je uključio sadržaj interne profesionalne prepiske bez prethodne saglasnosti autora. Ovakav postupak prelazi granice uobičajene novinarske prakse i zadire u domen privatne komunikacije. Cenimo spremnost urednice da, nakon našeg ukazivanja na problem, ukloni sporni deo teksta. Ovaj gest prepoznajemo kao profesionalni odnos prema etičkim standardima novinarstva i poštovanje prava na privatnost korespondencije.

Mi se ne obraćamo iz uskih okvira profesionalne sujete ili ideološke rigidnosti. Govorimo u ime onoga što muzika suštinski jeste – disciplina doslednosti, veština istrajnosti i umetnost kontinuiranog samoprevazilaženja.

Oni koji su izabrali tišinu kao svoj medij mogu nastaviti svoj besadržajni monolog. Mi biramo da sviramo. Jer istina nije u galami, već u ehu koji ostaje kada svi drugi tonovi utihnu.