"Srpsko srce Johanovo" - roman po kome će Kusturica snimati film o KiM i trgovini organima

Roman Veselina Dželetovića „Srpsko srce Johanovo“ istinita je priča o Nemcu koji u grudima nosi srce Srbina kidnapovanog na Kosmetu tokom pobune OVK. Roman je postao poznat tek kada ga je na Pravnom fakultetu u Beogradu pre tri godine promovisala italijanska novinarka Marija Lina Veka, autor „Vučjeg srca“, priče koja se takođe bavi Kosmetom i trgovinom organima.

- Sa Nemcem Johanom razgovarao sam u više navrata, od 2004. godine do 2007, kada je promenio veru, prešao u pravoslavlje i usvojio dete čoveka čije srce nosi. Poemu sam napisao 2006, ali ona je prošla nezapaženo, jer kada Srbin tako nešto objavi, to niko ne čuje – kaže Dželetović.

Da li roman otkriva nešto što do sada niko nije objavio?

- Naravno. Nije tačno da su operacije, dok je trajao rat, vršene u Albaniji, to je rađeno u Italiji. Albanija je bila samo mesto gde su čuvani kidnapovani Srbi do trenutka kada su im pojedini delovi tela kasapljeni, a potom u hladnjačama transportovani do Italije.

Da li se za te podatke interesuju u istrazi koju vodi Euleks?

- Nedavno sam razgovarao sa čovekom iz Euleksa koji mi uliva poverenje, jer je srpskog porekla. Rekao sam mu da istraga mora da se proširi na Italiju i na Nemačku. Sve je počelo još pre rata na Kosmetu, gde su deca siromašnih iz Albanije prodavana bogatim Italijanima. Tu su uspostavljeni prvi kontakti, koji su kasnije „overeni“ trgovinom cigaretama i drogom. Krijumčari su imali glisere, koji su za dva, dva i po sata prelazili Jadran i stizali do Italije.

Knjiga je bazirana na istinitoj priči. Kako ste za nju saznali?

- Nosio sam neke knjige našem narodu tamo, kada sam čuo da je žena mog prijatelja, koji je kidnapovan još 1999, ne mogavši da nosi na duši sramotu što su je silovala petorica Šiptara, izvršila samoubistvo. Obesila se, jer nije mogla da živi sa tim. Na njenoj sahrani, na razrušenom groblju, pojavio se Nemac, koji je želeo da materijalno pomogne porodici, jer je doznao čije srce mu je presađeno i hteo je da nekako umiri savest.

Hteo je da pokloni veliku sumu novca, ali je, kada je video da je mališan ostao sam i da nema ni majke, ni braće i sestara, nikoga svog, odlučio da ga usvoji. Njemu je srce naredilo da usvoji to dete, ali kako stric nije želeo da se dete ponemči, usvojitelj je postao pravoslavac. Nemac je tek tada našao svoj duševni mir.

Kako je izgledao taj susret na groblju?

- Čovek je bio obučen u skupo odelo, koje ne odgovara tom vremenu i prostoru. On je sa nekom aristokratskom distancom posmatrao sahranu, a sve vreme ga je pratio agent BND-a (nemačka obaveštajna služba). Dete se odjednom hvata njemu oko nogu, grli ga rukama i zove „Tata“. To je ta istinita priča, na osnovu koje sam napisao roman. Dete je prepoznalo očevo srce u drugom čoveku. To je stravična priča, na koju niko ne može da ostane ravnodušan. A sve je tačno osim imena ljudi i naziva tog mesta, i dogodilo se.