Sveti Avramije Zatvornik; prepodobnomučenica Anastasija Rimljanka

Rođena u Rimu od blagorodnih roditelja, i ostala siroče od tri godine. Kao siroče bi uzeta u neki ženski manastir blizu Rima, gde igumanijom beše neka Sofija, monahinja na visokom stupnju savršenstva. Posle 17 godina proču se Anastasija svuda unaokolo, među hrišćanima kao velika podvižnica a među neznabošcima kao retka lepotica. Neznabožački gradonačelnik Prob ču za nju i posla vojnike da je dovedu. Dobra igumanija Sofija dva sata savetovaše Anastasiju, kako da drži veru, kako da odoli laskavim obmanama, i kako da otrpi muke. Anastasija joj reče: „gotovo je srce moje za Hrista stradati, gotova je duša moja za sladčajšega Isusa umreti." Izvedena pred kneza, Anastasija javno izreče veru svoju u Hrista Gospoda. A kada je knez odvraćaše od vere, najpre obećanjima pa pretnjama, reče mu sv. mučenica: „gotova sam za Gospoda moga umreti ne jedanput no — o kad bi to moguće bilo — i sto puta!" Kada su je bili obnažili radi poruge, ona je vikala na sluge: „bijte me, i secite, i trzajte, pokrite ranama moje nago telo, i krvlju sakrite sram moj!" Beše bijena, trzana i sečena. U dva maha oseti veliku žeđ i poiska vode. I napoji je neki hrišćanin Kiril, zbog čega bi od mučenice Hristove blagosloven, a od neznabožaca posečen. Odsečene joj behu grudi i jezik. Angel Božji javljaše se i podržavaše je. Najzad bi mačem posečena van grada. Blažena ona Sofija nađe telo njeno i česno sahrani. Uvenča se Anastasija vencem mučeničkim pri caru Dekiju.

Prepodobni Avramije Zatvornik i sinovica mu Marija

Još kao dete, sa velikom ljubavlju je posećivao crkvu, slušavši reč Božju i poučavajući se u njoj. Roditelji mu behu veoma pobožni i blagočestivi ljudi, te u najboljoj nameri poželeše da ožene svog sina i nađoše mu devojku. On se u početku protivio volji svojih roditelja, ali ne mogavši da ih ražalosti, on pristade. Sedmi dan, posle svadbe, rukovođen Bogom, on ode iz grada, udalji se u samoću i predade se podvigu, proslavljavši Boga. Njegovi srodnici se jako ražalostiše, ali prihvatiše njegovu odluku i ostaviše ga da živi u molitvenom samovanju i tihovanju, ne uznemiravajući ga. Pronese se glas po okolini o njegovoj mudrosti, razumu, velikom uzdržanju, smirenosti i celomudrenosti. Roditelji mu umreše, te on sve svoje imanje podeli siromašnima, ne ostavivši sebi ništa, jer se plašio da se njegov um ne prilepi za neku ovozemaljsku stvar. Podvizavao se punih 50 godina i za to vreme je izašao među ljude samo dva puta. Prvi put da obrati Bogu jedno selo u kom su bili svi neznabožci. Episkop je želeo da ga postavi baš u to selo za sveštenika, ali se Avramije usprotivi toj odluci. Međutim, morao je prihvatiti i ostati neko vreme u selu, kao sveštenik, gde je sagradio lepu crkvu i u njoj je uznosio molitve Bogu svakodnevno da sabere rasejani narod i uvede ga u crkvu. Neznabošci ga okovaše, proteraše iz sela i zatrpaše kamenjem, ali on se ponovo vrati. Mučen, gonjen, vučen, tučen, kamenjem zatrpavan, gladan i žedan, on se ne razgnevi na njih i ne klonu duhom, već trpeći sve, on se ne predade očajanju, nego još više razgorevaše ljubavlju prema Bogu i sažaljenjem prema zabludelima. Molio je i poučavao starce kao roditelje, mlađe kao braću, decu kao čeda, a istovremeno je bio zlostavljan i ružen od njih. Svojom verom, molitvom i uzdržanjem, uspeo je da ih preobrati i uvede u crkvu i očisti ih od idolske nečistote. Krstio ih je sve u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Kada je završio svoj posao, on se povuče da nastavi svoj podvig. Drugi njegov izlazak među ljude beše da spase svoju zabludelu sinovicu Mariju. Vrati je na pravi put i ponovo nastavi svoj pređašnji podvig u samoći, ali više nikad ne izađe među svet. Upokojio se mirno 360. godine u 70. godini života na zemlji.