Šta je ''fotografsko'' pamćenje?

Fotografsko pamćenje je redak element koji se javlja kod manje od 10% stanovnštva. Najčešće se javlja kod dece, a većina njih će izgubiti ovu sposobnost od trenutka kada postanu odrasle osobe. Koncept fotografskog pamćenja je toliko retka da veliki broj ljudi ne veruje da uopšte postoji.

Fotografsko pamćenje, posmatrano kod dece, predstavlja se sposobnošću pojedinca da proučava neku sliku 30 sekundi i zadrži gotovo savršeno fotografsko sećanje na tu sliku u kratkom periodu nakon što slika bude uklonjena. Takvi "eidetičari" tvrde da "vide" sliku na praznom platnu jasno i savršeno detaljno kao da je ona još tu. Slično kao i druge vrste pamćenja, na jačinu prisećanja može uticati nekoliko faktora, kao što su trajanje i učestalost izloženosti podražaju, svesno posmatranje, važnost toga što se pamti za dotičnu osobu i sl. Ta činjenica stoji u suprotnosti s opštim pogrešnim tumačenjem ovog termina koje pretpostavlja stalno i potpuno prisećanje svih događaja.

Ako je verovati nekim istraživačima fotografsko pamćenje je rezultat obrade i smeštanja podataka u mozgu na nenormalan način. Mnogi ljudi veruju da su oni koji poseduju fotografsko pamćenje srećni. Međutim, to nije slučaj.

Jedan od problema s fotografskom memorijom je da mozak apsorbuje previše informacija, koje su uglavnom nebitne. Takođe postoji problem kako zaboraviti stvari koje želimo zaboraviti. Ljudi nisu dizajnirani da budu ogromne baze podataka koje iznose informacije. Memorija je važna samo onda kada se može koristiti. Mogućnost korišćenja memorije je puno važnija nego jednostavno skladištenje podataka.

Neki ljudi koji imaju dobro pamćenje tvrde kako imaju fotografsko pamćenje. Međutim, postoje izrazite razlike u načinu procesuiranja informacija kod ovih vrsta pamćenja. Ljudi koji imaju dobro pamćenje često se koriste mnemotehnikom, tj. raznim tehnikama pamćenja (npr., deljenje neke ideje na brojive elemente) kako bi zapamtili informacije, dok onī s fotografskim pamćenjem pamte veoma specifične detalje, kao, npr., gde je neko stajao, šta je neko nosio od odeće itd. Oni se mogu setiti nekog događaja s većom detaljnošću, dok oni s drugačijim pamćenjem više pamte svakodnevne rutine nego specifične detalje koji su možda prekinuli rutinu. Ipak, ovaj proces obično je najočitiji kad se ljudi s fotografskim pamćenjem pokušavaju setiti takvih detalja.

Takođe, nije neobično da neki ljudi mogu doživeti iskustvo "sporadičnog fotografskog pamćenja", pri kojem veoma detaljno mogu opisati mnoštvo stvari. Međutim, u većini slučajeva ovakva sporadična iskustva fotografskog pamćenja nastaju nesvesno.

Niz poznatih ljudi su verovali da imaju fotografske uspomene, a neki od njih su Mozart, Claude Monet, Nikola Tesla i td.

Salomon V. Shereshevskii je primer za pojedinca čija je sposobnost memorije izuzetno velika. On je mogao upamtiti velike količine reči, i bio je sposoban prisetiti ih se nakon mnogo godina. Osim toga, veliki broj ljudi su bili smešteni u Ginisovu knjigu rekorda zbog abnormalne uspomene.

Ljudi s izvrsnim pamćenjem

Neki pojedinci s autizmom pokazuju izvanredno pamćenje, uključujući i one s poremećajima iz autističkog spektra, kao što je Aspergerov sindrom. Autistični savanti su retkost, ali baš oni pokazuju znakove spektakularnog pamćenja. Međutim, većina osoba kojima je dijagnostifikovan autizam nemaju fotografsko pamćenje.

Sinesteza se takođe posmatra kao povećanje auditivnog pamćenja, ali samo za one informacije koje izazivaju sinestezijsku reakciju. Ipak, kod nekih sinestetičara otkriveno je da imaju oštriji osećaj za "savršenu boju" od normalnog, koji im pomaže da gotovo savršeno upoređuju nijanse boja nakon jednog dužeg perioda, i to bez prateće sinestezijske reakcije.

Kontroverze - Da li zaista postoji fotografsko pamćenje?

Većina trenutnih kontroverzi u vezi s fotografskim pamćenjem tiče se preširoke primene tog termina za gotovo bilo koji primer izvanrednog pamćenja. Postojanje izvanrednih sposobnosti pamćenja dobro je dokumentovano i izgleda da je rezultat kombinacije urođenih sposobnosti, naučene taktike i izvanrednih baza znanja (čovek može više zapamtiti onoga što on razume nego neke nepovezane informacije ili one koje nemaju značenje). Tehnički, ipak, fotografsko pamćenje predstavlja pamćenje nekog osetljivog događaja s tolikom tačnošću kao da ta osoba i dalje gleda ili sluša originalni objekt ili događaj. Skoro sve tvrdnje o nečijem fotografskom pamćenju spadaju prilično izvan ove uske definicije. Neke novije istrage sugerišu da možda postoji nekoliko retkih pojedinaca koji imaju sposobnost fotografskog pamćenja u ograničenoj količini. Za to se pamćenje teoriše da je ustvari "neprocesuirano" čulno pamćenje nedovoljno obrađenih čulnih događaja (npr., "sirove" slike lišavaju nas dodatnog, obično automatskog, perceptivnog procesuiranja koje se kod normalnog pamćenja neodvojivo "kači" za slikovnu informaciju o identitetu i značenju objekta). Međutim, izgleda da su dokumenovane eidetske sposobnosti daleko više ograničene i daleko ređe nego što se to popularno zamišlja.

Marvin Minsky u svojoj knjizi Društvo uma nije mogao verifikovati tvrdnje o nečijem fotografskom pamćenju, a za izveštaje ili navode o fotografskom pamćenju smatrao je da su "neosnovani mit".

Primer kada se izvanredne sposobnosti pamćenja pripisuju fotografskom pamćenju dolazi iz popularnih interpretacija klasičnih eksperimenata Adriaana de Groota u vezi sa sposobnošću šahovskih velemajstora da zapamte kompleksne pozicije figura na tabli. U početku je bilo otkriveno da su se ovi eksperti mogli setiti iznenađujućih količina podataka, daleko više od nestručnjaka, što je sugerisalo eidetske veštine. Međutim, kad su ti eksperti bili suočeni s položajima figura koji se nikad ne bi mogli desiti tokom igre, njihovo pamćenje nije bilo bolje od pamćenja nestručnjaka, što je impliciralo da su velemajstori razvili sposobnost da organizuju određene tipove informacija, a ne da imaju urođenu eidetsku sposobnost.

Jaki naučni skepticizam u vezi s postojanjem fotografskog pamćenja podstakao je Charles Stromeyer, koji je proučavao svoju buduću suprugu Elizabeth, koja je tvrdila da se može setiti poezije napisane na stranom jeziku koju nije razumela još godinama nakon što ju je prvi put pročitala. Takođe se mogla, izgleda, setiti slučajnih šema tačkica s takvom vernošću kao da kombinuje dve šeme u jednu stereoskopsku sliku. Ona ostaje jedina zabeležena osoba koja je prošla takav test. Ipak, metodologija korišćena u procedurama testiranja jeste upitna (naročito kad se uzme u obzir izvanredna priroda tvrdnji), a činjenica da se ispitivač oženio testiranom osobom i da testovi nikad nisu ponovljeni (Elizabeth ih je uporno odbijala ponoviti) diže dodatne sumnje. Nedavno se interes za ovu tematiku obnovio, s pažljivijim kontrolama i mnogo manje spektakularnim rezultatima.

A. R. Lurija napisao je čuvenu ocenu, Um mnemoniste, o Solomonu Šereševskom, čoveku koji je imao izvanredno pamćenje; između ostalih stvari, Šereševski je mogao zapamtiti dugačke liste slučajno odabranih reči i savršeno ih se setiti decenijama posle. Lurija je verovao da je Šereševski imao neograničeno pamćenje, a neki su verovali da je čudesni savant, poput Kima Peeka. Koristio je tehniku pamćenja u kojoj bi "rasporedio" objekte duž određenog dela Gorkijeve ulice, a zatim bi se vratio i "pokupio" ih jedan po jedan. Ovo je pre primer izvežbanog nego fotografskog pamćenja.

Dodatne dokaze za skepticizam u vezi s postojanjem fotografskog pamćenja pruža jedan nenaučni događaj: Svetsko prvenstvo u pamćenju. Godišnje takmičenje 2010 u različitim disciplinama pamćenja skoro je potpuno zasnovano na vizuelnim zadacima (9 od 10 zadataka prikazuju se vizuelno, a deseti auditivno). Pošto prvaci mogu osvojiti priličnu sumu novca (ukupni nagradni fond za SP 2010. bio je 90.000 dolara), to bi trebalo privući ljude koji mogu lako nadmašiti te testove reprodukovajući vizuelne slike zadatog materijala tokom prisećanja. Ali zaista se ni za jednog prvaka u pamćenju (prvenstvo se održava od 1990) nije reklo da ima fotografsko pamćenje. Umesto toga, svi pobednici, bez ijednog izuzetka, nazivaju sebe mnemonistima i oslanjaju se na korištenje mnemoničkih strategija, najčešće metode mesta.