JEDNA JE MAJKA: Priča koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim

- Da li je ovo dug put? - pitala je.

Njen Putovođa joj je odgovorio:

- I dug i težak. Ostarićeš i pre nego što stigneš do njegovog samog kraja. Ali upamti da će kraj biti bolji nego početak.

Mlada majka je bila tako radosna da nije mogla da poveruje kako bi išta moglo biti lepše od ovih godina.

I tako se ona igrala sa svojom decom, berući im cveće duž staze kojom prolaziše i kupajući ih u bistrim brzacima. A kada bi ih sunce pomilovalo, ona bi uzviknula od miline:

- Ništa na svetu ne može biti lepše od ovoga!

Potom je došla noć... i oluja... i na stazu se nadvi tama. Deca se počeše tresti od straha i hladnoće. Majka ih privuče sebi i pokri ih svojim plaštom.

Deca prozboriše:

- Majko, ne bojimo se, jer si ti sa nama. Ništa nas ne može povrediti!

Zatim svanu jutro. Pred njima se ukazalo brdo i oni, penjući se na njega, osetiše umor. Ali majka ih je jednako bodrila.

- Imajte strpljenja samo što nismo stigli.

I deca bi nastavila da se penju. Kad dostigoše visinu, rekoše:

- Majko, da nije tebe bilo, ne bismo mogli sami da se popnemo.

Kada je naveče prilegla, pogledala je u zvezde i pomislila:

- Današnji dan je bolji od prethodnog, jer su moja deca naučila kako da istrajnošću premoste prepreku pred sobom. Juče sam im dala hrabrost. Danas, pak, snagu.

Sledećeg dana pojaviše se čudni oblaci koji pomračiše zemlju... oblaci rata, mržnje i zlobe. Kako deca obnevideše i počeše da posrću, majka im reče:

- Podignite oči: Gledajte u svetlost!

Deca pogledaše. I ugledaše neprolaznu slavu iznad oblaka koja ih izvede iz tame.

Te noći majka pomisli:

- Ovo je najbolji dan od svih do sada, jer moja deca poznaše Boga!

Prolazili su dani, nedelje, meseci i godine. Majka je ostarila i malo se pognula u stranu. Ali njena su deca bila visoka i jaka i koračala su smelo.

Kad put postade težak, oni je podizaše na svoje ruke i nosiše je, jer beše laka poput pera. Najzad, stigoše i do vrha brega. Odatle su mogli da vide sjajan put i zlatna vrata širom otvorena.

Majka reče:

- Stigla sam do kraja svog puta i zaista razumem da je on bolji od početka, jer moja deca mogu sama da koračaju, čemu će i svoju decu naučiti.

Na to joj deca odgovoriše:

- Ti ćeš, majko, uvek ići pored nas, čak i kada budeš bila iza ovih vrata.

Stajali su i gledali kako ih u miru napušta. Vrata se za njom zatvoriše. Deca rekoše:

- Ne možemo je videti, ali ona je i dalje sa nama. Majka, kakva je naša, je daleko više od uspomene. Njeno živo prisustvo se oseća.