Danas je: Sveti pravedni i mnogostradalni Jov; Sveti mučenik Varvar; Prenos moštiju Svetog Save

No u sedamdeset devetoj godini njegovog života popusti Bog na nj iskušenja teška kroz satanu, kao što je sve potanko opisano u Knjizi Jova. I u jedan dan izgubi Jov sve ogromno imanje svoje, i sinove svoje, i kćeri svoje. Po tom napade na nj teška bolest, od koje mu se celo telo pokri ranama od temena do tabana, i ležaše Jov na đubrištu izvan grada, i komadom crepa otiraše gnoj sa rana svojih. No Jov ne zaropta na Boga, nego strpljivo podnese sve muke do kraja. Zato mu Bog povrati zdravlje, i dade mu bogatstvo mnogo veće nego što je pre imao, i rodiše mu se opet sedam sinova i tri kćeri, koliko je i pre imao. I požive Jov svega dve stotine četrdeset osam godina sve slaveći i hvaleći Boga. Jov se smatra uzorom trpeljivog podnošenja svakog stradanja, koje Bog na nas šalje, i praobrazom stradajućeg Gospoda Isusa.

Sveti mučenik Varvar

Beše Varvar vojnik u vreme Julijana Odstupnika. Kada carev vojvoda Vakh povede rimsku vojsku protiv Franaka, u toj vojsci beše i Varvar, potajni hrišćanin. Na bojištu pojavi se neki junak od strane Franaka, sličan drevnom Golijatu, i začikavaše Rimljane, da bi mu neko od njih izašao na megdan. Vojvoda Vakh posavetova Varvara da on izađe. Varvar se pomoli u srcu živome Gospodu, izađe i pobedi onoga diva. Od toga se smete vojska franačka i pobeže. Tada vojvoda napravi veselje golemo, i naredi da se idolima prinesu žrtve. No pri tom žrtvoprinošenju vojvoda sazna da se Varvar drži po strani. Kada ga upita o tome, Varvar izjavi da je on hrišćanin. Vojvoda javi caru, a car naredi, da se Varvar stavi na najteže muke. No Varvar sve podnese sa retkom hrabrošću i prisebnošću. Pri njegovom mučenju pokazaše se mnoga čudesa, i mnogi vojnici videći to, primiše veru Hristovu. Među ovima beše i sam vojvoda Vakh sa Kalimahom i Dionisaijem. Sva trojica njih behu posečeni za ime Hristovo, a za njima i Varvar, 362. godine. Duše njihove preseliše se u carstvo Hrista Cara besmrtnoga.

Sveti Varvar razbojnik

Posle mnogih zločinstava pokajao se i osudio sam sebe, prvo, da tri godine ide četvoronoške i jede sa psima, i drugo, da dvanaest godina živi u šumi, bez odela, bez krova, i bez ikakve hrane osim trave i lišća. Dobi izvešće od angela, da su mu gresi oprošteni. Putovahu trgovci kroz šumu, pa videvši izdaleka Varvara, pomisliše da je zver a ne čovek, naperiše strele i ustreliše ga. Umirući on ih zamoli, da jave obližnjem svešteniku o njemu. Sveštenik dođe, i česno ga sahrani. I iz njegovog tela poteče celebno miro, koje je isceljivalo razne bolesti i muke na ljudima.

Prenos moštiju Svetog Save

Ovoga dana ustanovljeno je u našoj Pravoslavnoj Crkvi da se praznuje prenos moštiju svetog oca našeg Save. Prenos moštiju Svetitelja Save I bi za vreme kralja srpskog Vladislava 1237 godine, i to iz Trnova u manastir Mileševo. A to bi ovako. Pošto prođe godina dana od usnuća Svetoga Save, (koje bi 13 januara 1236 g.) i od sahrane u Trnovu, u crkvi Sv. Četrdeset Mučenika, sveblaženi namesnik njegov arhiepiskop Arsenije ražali se za Svetim kao za svojim ocem i učiteljem, pa dođe kralju Vladislavu i reče mu:

"Nije lepo ni pred Bogom ni pred ljudima ostaviti oca našeg, koji je bezbrojne trude podneo radi Srpske zemlje i ukrasio je crkvama, kraljevstvom, i svima ustavima i zakonima, da njegove svete mošti leže van njegova otačastva i prestola njegove Crkve, u tuđoj zemlji. Tvoja je dakle dužnost, da ga na svaki način iz tuđe zemlje preneseš u njegovo otačastvo".

Kralj se obradova predlogu arhiepiskopa Arsenija, pa posla svog najuglednijeg blagorodnika k svome tastu bugarskom caru Asepu sa molbom da mu da telo Svetoga Save, strica svoga. Čuvši usmenu molbu od samog poslanika, car Asen se ožalosti, i odgovori: "Kada bi Sveti i sveto telo njegovo ležalo u nas bez časti i pažnje, pravedno bi bilo da ga tražite da biste mu ukazali poštovanje. Ali, pošto se Sveti upokojio u Bogu među nama, i pošto njegovo sveto telo, kao što vidiš, leži u crkvi Božjoj sa velikom počašću, šta onda zadajete truda i Svetome i nama, tražeći ga?" I tako ga otpusti praznih ruku. Kralj Vladislav opet posla k caru Asenu još veći broj blagorodnika, moleći i govoreći: "Ako sam našao milost pred tobom, roditeljem mojim, ne zatvaraj od mene otačko milosrđe; ne ostavljaj me da se tugom potapam u životu svom. Daj mi svete mošti da ih prenesem u svoje otačastvo".

Car beše u nedoumici šta da radi, jer je smatrao da, lišiti se Svetoga, to je kao lišiti se carstva. Onda prizva patrijarha i svoje savetnike, i pitaše ih šta da radi, a oni mu rekoše da nipošto ne daje telo Svetoga, pošto velmože i sav grad negoduju zbog toga. Tada car napisa utešno pismo svome zetu, kralju Vladislavu, pa dodade i ovo: "Kada je Bogu bilo ugodno da se Sveti upokoji među nama, Hristovim vernima, onda ko sam ja da se protivim volji Božjoj, ili da se drznem uznemiriti grob i svete mošti Svetoga, utoliko pre što Sveti ništa nije zaveštao odnosno svog prenošenja? Sve, dakle, što god želiš i moliš od mene, sine moj, rado ću učiniti; samo me nemoj primoravati na ono što je nemoguće učiniti, jer mi i patrijarh i velmože i sav grad to zabranjuju".

Videći da je car neumoljiv, kralj Vladislav beše u nedoumici šta da radi. No bojeći se ukora i sramote od ljudi i gneva od Boga, Vladislav se reši da sam ide svome tastu. I posla pred sobom glasnike, da dolazi sa mnogo svojih blagorodnika, episkopa i igumana. Car Asen dočeka svoga zeta daleko ispred grada sa svakom počašću i ljubavlju. No kralj Vladislav, pre no što uđe u carske dvore, zamoli cara za dopuštenje da sa svima svojima ode najpre u crkvu Sv. Četrdeset Mučenika, da se pokloni svome ocu i učitelju i velikom Božjem ugodniku. Prolivajući gorke suze i udarajući glavom o zemlju pred grobom Svetoga, kralj Vladislav mu se ispovedaše kao živome i moljaše ga da mu oprosti što je sagrešio. I govoraše: "Znam, oče, znam, moj greh najpre učini da ti pobegneš od mene i da se prestaviš van svoga otačastva, a i sada opet okamenjuje carevo srce da nam te neda. No sažali se na mene i previdi grehe moje! Iako zbog grehova mojih nisam dostojan nazvati se sin tvoj, ipak me ne odguruj kao porod brata tvoga, i primi mene koji se kajem pred tobom, oče!

Vidi moju tugu i trud moj tebe radi, i čuj veru moju. Ne ostavljaj otačastvo tvoje radi koga si podneo mnoge podvige i trudove, niti me oblači u stid i sramotu, boraveći u tuđoj zemlji. Tvojim molitvama k Bogu usavetuj cara da moju molbu o tebi ispuni, da se ne vratim prazan i beznadežan i budem osramoćen nemajući tebe sa sobom, oče". Tako se Vladislav sa plačem dugo moljaše nad grobom, da mu i lice oteče od mnogih suza. A car ga pozva u dvor, i priredi mu slavlje veliko. No iduće noći caru se javi u snu anđeo Božji u obliku Svetoga Save i naredi mu da da Svetoga, da ga odnesu u zemlju naroda njegova. Car se silno prepade zbog toga, i sutradan ispriča svoje viđenje patrijarhu i velmožama.

Oni mu rekoše da je san istinit i da je to poseta od Boga radi Svetoga, i savetovahu cara da da Svetoga da ga odnesu u njegovu zemlju, da mu carstvo ne bi snašla neka beda. I tako car, dozvavši svoga zeta Vladislava, ispuni njegovu molbu i dozvoli mu da uzme telo Svetiteljevo. Vladislav, nije očekivao da će tako lako dobiti dozvolu od svoga tasta, pokloni caru i iz sve duše mu zahvali, jer svom dušom osećaše da se time obogatio bogatstvom dragocenijim od svih carskih riznica. Pošto sa episkopima u hramu bi otslužena sveta Liturgija, onda bi otvoren njegov česni grob. Telo Svetoga bi nađeno potpuno celo i netljeno, i kao da spava; vlasi glave i brada njegova behu svetle i cele, i miomir kao najlepši miris razli se po celom hramu. Tako isto i drvo i prah groba Svetiteljevog Bog obogati prijatnim mirisom i isceljenjima, tako da, čuvši za sve to, trnovski građani se u gomilama skupiše da vide Svetoga i dobiju od njega isceljenje od svojih neduga. I dogodiše se tada mnoga čudesna isceljenja.

Čuvši za mnoga čudesa Svetoga, kralj Vladislav se poboja da se car ne pokaje što je pristao da nose Svetoga, pa zapovedi da odmah podignu Svetoga i krenu na put u Srbiju. A građani Trnova, a i oni iz unutrašnjosti, dugo su potom dolazili k Svetiteljevom grobu, donosili svoje bolesnike, i dobijali isceljenja. Noseći svete mošti svetog strica svog u svoju zemlju, blagočestivi kralj Vladislav radosno hitaše ispred kivota. A kad se približi sa svetim moštima Svetoga, blaženi arhiepiskop Arsenije izađe na susret sa episkopima, igumanima, blagorodnicima i mnoštvom verujućih, i učiniše dostojno poklonjenje Svetome, i celivaše svete mošti njegove kao Božjeg ugodnika.

Kad narod Srpski ču o dolasku Svetoga, slivaše se sa svih strana da se pokloni. A Bog bogato davaše blagodat od moštiju Svetoga onima koji ih se sa verom dotiču. I mnogi bolesnici molitvama Svetoga dobiše isceljenja od neduga svojih. Kralj i arhiepiskop, sa episkopima, igumanima, monasima, blagorodnicima i mnoštvom naroda, nošahu Svetoga u velikoj radosti sa psalmima i pesmama. I kad stigoše u manastir Mileševo, zadužbinu kralja Vladislava, tu ga u crkvi Svetog Vaznesenja Gospodnjeg česno položiše u grob koji mu kralj Vladislav beše spremio. I blagočestivi kralj priredi veliko praznično slavlje u spomen Svetoga Save. Posle ne mnogo vremena, jednom bogobojažljivom i pobožnom prepodobnom starcu u manastiru Mileševu javi se u snu Sveti Sava govoreći, da njegove svete mošti izvade iz groba i polože ih ispred groba u crkvi. To bi učinjeno: podigoše iz groba presveto telo njegovo čitavo i netruležno i miomirisno, i staviše ga napred u crkvi, svima na viđenje, poklonjenje i isceljenje. I potom biše od svetih moštiju mnoga čudesna isceljenja, kao što o tome opširno govore životopisci Svetoga - Teodosije i Domentijan.