Danas je Stefan Nemanja

Veliki vladalac srpskog naroda, ujedinitelj srpskih zemalja, tvorac nezavisne srpske države, branitelj Pravoslavlja, istrebitelj jeresi. Najpre bio kršten u latinskoj crkvi, no docnije oslobodi se od te crkve i postane član crkve pravoslavne. Najpre zavisio u državnom pogledu od Grka, no docnije oslobodio se te zavisnosti i postao potpuno samostalan. Kada je utvrdio državu, i veru pravoslavnu u državi, tada, po primeru svoga sina Save, primi monaški čin u manastiru Studenici 1195. godine i dobije ime Simeon. Žena njegova Ana takođe primi monaški čin, dobije ime Anastasija i povuče se u ženski manastir. Posle dve godine inočestva u Studenici Simeon ode u Svetu Goru. Tu se nastani najpre u manastiru Vatopedu, zajedno sa Savom. Otac i sin provodili su dane i noći u molitvi. Tu su sagradili šest paraklisa: Spasitelju, Besrebrenicima, svetom Georgiju, svetom Teodoru, Preteči i svetom Nikolaju. Kupe ruševine Hilandara i sagrade divan manastir, u kome Simeon poživi samo osam meseci pa skonča. Kad je bio na izdisaju, Sava ga, po njegovoj želji, položi na prostu rogozinu. Sa očima upravljenim u ikonu Bogomatere i Spasitelja blaženi starac izusti ove reči: "Vsjakoje dihanije da hvalit Gospoda!" I preseli se ka Gospodu 13. februara 1200. godine.

Prepodobni Martinijan

Divno je i predivno žitije ovoga svetitelja, i vredi ga pročitati u celini. Šta on sve nije pretrpeo samo da ispuni zapovesti Gospodnje! U osamnaestoj godini udaljio se u planinu, zvanu Kovčežna, u Kapadokiji, i tu proveo dvadesetpet godina u postu, bdenju, molitvi, i borbi sa mnogim iskušenjima. Kad je jedna žena došla da ga kuša, i on vidi da će pasti u greh s njom, skoči bos u oganj i postoji u ognju dok mu bol ne nagna suze na oči i ne ubije u njemu svaku požudu. Kad su nastala druga iskušenja, on pobegne na neku usamljenu stenu u moru, i tu je živeo. No kad, pri nekom brodolomu, i na tu stenu ispliva neka žena, on skoči u more da se udavi, ali delfin ga dočeka na leđa i iznese na obalu, po Božjem Promislu. Tada se reši da se više nigde ne nastanjuje stalno, nego neprestano da putuje. I tako za dve godine prođe 164 grada, ispravljajući i savetujući ljude. Najzad stigne u Atinu gde i skonča 422. godine.

Sveta Zoa i Fotonija

Zoa beše najpre razvratnica i kušateljka svetoga Martinijana, pa kada vide ovoga isposnika da skoči u oganj, da bi ubio u sebi svaku požudu, ona se gorko pokaja, ode u jedan manastir u Vitlejemu gde se kao isposnica i zatvornica junački podvizavala. Iskajavši sve grehe svoje, ona dobi od Boga dar čudotvorstva. Svetu Fotiniju bura morska izbaci na ostrvo, na kome se sveti Martinijan beše usamio. Martinijan se odmah udalji s ostrva, a Fotinija skonča tu u postu i molitvi.